Zvonimir Mijoković

                                                Gubitnik!

                                               1

   „Ne možete ni zamisliti, reče čovek, ”kakvi sve ljudi prolaze pored vas, kad se nađete na jednoj ovako bučnoj, prometnoj, željezničkoj stanici. Prolaze tako ljudi, neki žureći, drugi pak vukući se tromo i bezvoljno, prolaze usamljeni, kreću se u parovima ili grupicama, razgovaraju, dovikuju se ili naprosto nekud hitaju, ćutljivi i smrknuti. Vi se muvate među njima, žureći svojim putem i za svojim poslom, sudarate se s njima, izvinjavate se i primate izvinjenja, jednako gledajući u tome mnoštvu, što poput bujice protiče pored vas, bezličnu, nezanimljivu gomilu, a ustvari, čovek, koji vas je u prolazu zakačio glomaznim koferom i odbrzao nekud, promrmljavši nekakvo, jedva razumljivo izvinjenje, možda je napustio porodicu i grozničavo žuri, da se sastane sa drugom ženom, uz koju misli da ga očekuje sreća. Čovek, kome ste u prolazu nenamerno nagazili na nogu, a koji vas je zapahnuo ustajalim mirisom loša duvana, možda je nekoga ubio ili će to tek učiniti. Mlada žena, kojoj ste pomogli, da unese prtljag u voz, možda je žena vašeg života, osoba, s kojom biste se, da ste je sreli u pravo vreme, savršeno razumeli i slagali. Visoka, vitka devojka, što je mimoišavši vas kao u gazele lakim hodom, izazvala u vama pomisao na cvet na dugoj stabljici, što se leluja na povetarcu, možda će za koji dan dići ruku na sebe i samoubistvom okončati život, koji joj je iz bogzna kog razloga postao nesnosan, iako vi, okrenuvši se za njom i posmatrajući s divljenjem njene duge, divno izvajane noge, verujete, da jedno takvo biće mora da je predodređeno za to, da svoj vek proživi u sreći, zadovoljstvu i udobnosti. Starac, što se jedva vuče oslanjajući se na štap, izazivajući u vama sažaljenje i želju da mu pomognete, možda je ratni zločinac, koga je sticajem okolnosti zaobišla pravda i mimoišla zaslužena kazna i vi biste se zgrozili nad njegovom životnom pričom, kad biste je samo znali. Sitan, bledunjav i unezveren mlad čovek, koji vam izgleda smušen i nespretan, za koga biste pomislili, da ne bi bio u stanju da sačuva omanje stado ovaca, možda će jednom postati nekakav politički moćnik. Da li ste se ikad upitali, kakvu bi životnu priču mogao da vam ispriča čovek, koga ste na nekoj od ovakvih stanica, u gužvi slučajno zakačili ramenom? Da li ste ikad pomislili, da bi se o životu čoveka, s kojim ste se u prolazu sudarili i koga smatrate malim, običnim i nezanimljivim, mogao napisati zanimljiv roman ili snimiti uzbudljiv film?”

                                                              2

 Premda nervozan i prilično umoran, profesor Miloš Dragišić, mogao je sve u svemu da bude zadovoljan upravo proteklim danom. U Zagrebu je posvršavao mnoge važne poslove, a što je bilo najvažnije, pregovori sa poznatom, zagrebačkom, izdavačkom kućom, oko štampanja njegovog, najnovijeg romana, razvijali su se povoljno. Roman je nosio naslov ”Na međi svetova“, a pričao je o životu stanovnika srednje Posavine, na početku devetnaestog veka, u doba srpskih ustanaka i Napoleonovih ratova. Taj kraj, što je vekovima predstavljao među austrijske i turske carevine, kraj, u kome su se stolećima dodirivali zapad i istok, islam i hrišćanstvo, Evropa i Azija, kraj, u kome se i sam rodio i odrastao, premda je bio dete ličkih doseljenika, uvek ga je iznova očaravao svojom pitomošću i obiljem, te mirnom i staloženom, a nesalomljivom i neuništivom, životnom snagom svojih stanovnika. Obavivši dakle s uspehom poslove u Zagrebu, Miloš Dragišić reši, da se ne vraća odmah u severnodalmatinski grad, u kome je godinama živeo radeći kao profesor istorije na jednoj od tamošnjih, srednjih škola. Zaželeo je, a potom i odlučio, da makar nakratko poseti rodbinu u zavičaju. Vreli je dan ustupio mesto sparnoj, mlakoj večeri, kad je začuđujuće bezljudan voz, na koji se ukrcao na zagrebačkoj, železničkoj stanici, krenuo put Beograda. Smestio se u posve praznom odeljku. Seo je do prozora, koji nije potpuno zatvorio, već je ostavio uzanu pukotinu, kroz koju je, dok se voz kretao, snažno strujao osvežavajući vazduh. Točkovi su monotono kloparali, kao da pričaju priču o neizbežnosti, neumitnosti i stalnosti kretanja i promene, te o nestalnosti, krhkosti i prolaznosti svega ostalog. Kloparanje točkova voza vazda ga je uzbuđivalo, izazivajući u njemu osećanje, da sluša reči nepoznata, a ipak čudno prisna jezika, koji će svakog časa početi da shvata i razume. U jednoličnoj, a ipak zanosnoj i dojmljivoj pesmi točkova, vazda je otkrivao i više dušom nego uvom, osluškivao neke neobične rime.

   Bila je već prošla ponoć, kad je Dragišić sišao s voza na stanici u Vinkovcima, gde je trebalo da presedne. Na šalteru za informacije doznade, da voz za Brčko, kojim je valjalo da stigne do rodnog sela, polazi tek u pet i trideset izjutra. Pet časova čekanja, pomisli s užasom. Kuda sad? Šta činiti i čime prekratiti vreme? Odšetao je do staničnog restorana. Više iz dosade, no prinuđen istinskom glađu, naruči teleće pečenje i pivo. Pečenje je bilo ukusno, a pivo mlako i bljutavo. Malo je šta Miloš Dragišić tako mrzeo, kao što je mrzeo mlako pivo. Stresao se već nakon prvog gutljaja. Čitav mu je organizam negodovao. Svome nezadovoljstvu dade oduška, progunđavši sebi u bradu nekakvu psovku na račun onih, što točeći mlako pivo, nanose nepravdu kako gostu, tako i samom pivu.

   ”U pravu ste, potpuno se slažem s vama”, reče nepoznat čovek, što se odjednom našao pored stola, za kojim je sedeo Dragišić. Bio je to visok, koščat, prosed muškarac, kasnih četrdesetih ili ranih pedesetih godina. Lice mu je bilo bledo i ispijeno, nos orlovski, a cela njegova pojava, ostavljala je utisak nekadašnje snage, a sadašnje trošnosti i klimavosti. “Oduzmite pivu hladnoću i oduzeli ste mu sve”, ustvrdi nepoznati. “Umesto osvežavajućeg, gotovo božanskog pića, imate bljutavu, neupotrebljivu tečnost. Ali izvinite, je li slobodno?” “Samo izvolite”, reče Dragišić srdačno i susretljivo. Čovek zauze mesto, nasuprot svome susedu za stolom. “Kamo putujete”, upita Miloš, nameran da započne bilo kakav razgovor. “Za Brčko”, odgovori čovek. “Ja silazim u Gunji, dakle stanicu prije”, iznenađeno će Miloš. ”Jesmo li to Zemljaci?” ”Znate”, reče nepoznati, ”Ja sam mnogo godina proživeo u inostranstvu, a i sad odande dolazim. Ja vam stoga svakoga, ko govori mojim jezikom, doživljavam ne samo kao zemljaka, nego kao rod rođeni.” ”A odakle upravo dolazite?” “ovaj čas sam sišao s voza, što je stigao iz Minhena i produžio za Beograd. Kako rekoh, mnogo sam vremena proveo van zemlje i sad se konačno i zauvek vraćam kući.» ”Znači ipak smo zemljaci, ako ste iz Brčkog.” ”Da, rođen sam u jednom obližnjem selu.” ”Čudna su stvar železničke stanice”, reče Miloš, trudeći se, da pošto po to iščeprka nekakvu temu za razgovor. I mene se uvek duboko doimala sva ta gužva i užurbanost, sav taj zgusnuti, ustalasani život.” ”Imate pravo”, odvrati čudni neznanac. “Neobična snaga i moć reke života, zaista se malogde tako snažno oseća, kao upravo na velikim, železničkim stanicama. Ona tu protiče snažno i bučno, noseći sobom naplavinu od mnoštva najrazličitijih, ljudskih sudbina. Ne možete ni zamisliti, kakvi sve ljudi prolaze mimo vas, kad se nađete na jednoj ovako bučnoj i prometnoj, železničkoj stanici.” I nepoznati održa kratak monolog, kojim i počinje ova pripovest.

   ”Imate veoma bujnu maštu”, reče Dragišić, pošto je nepoznati ućutao, dovršivši svoje zanimljivo kazivanje, o mogućim sudbinama i životnim pričama ljudi, s kojima se na velikim, prometnim, železničkim stanicama, ravnodušno mimoilazimo. “Najviše je svugde ipak prosečnih, posve običnih, malih, neupadljivih ljudi, kojima se ne događa bogzna šta i koji mirno i strpljivo žive svoje male, nezanimljive živote.” “I opet ste u pravu. Takvih je odista najviše, a mislim, da su oni i najsrećniji. U večitoj partiji šaha, što je svaki čovek od samog rođenja igra sa sopstvenom sudbinom, njima uvek nekako polazi za rukom, da izvuku remi. Oni ne znaju za uspone i padove, za radosti što ushićuju, ali ni za razočarenja, što ubijaju. Oni možda nisu osetili slast velikih pobeda, ali ni gorčinu teških poraza. Ne znajući za rajska uzbuđenja, ali ni za paklene muke i košmare, ti ljudi mirno spavaju, zadovoljavaju se malim stvarima, a životnu utakmicu više posmatraju, no što u njoj istinski i u punoj meri učestvuju. Oni sebi ne postavljaju suvišna pitanja i ne razbijaju glavu, tražeći nezadovoljavajuće odgovore. Oni su do savršenstva ovladali umećem življenja i preživljavanja i mi, lutalice, sanjalice, avanturisti, istraživači i nezadovoljnici svake vrste, neopravdano ih i bez razloga preziremo. Uzalud podrugljivo ponavljamo blago siromašnima duhom, njihovo je carstvo nebesko. Odista je njihovo i nebesko i zemaljsko i sva moguća carstva, što poštoje bilo u zbilji, bilo u mašti čovekovoj. Mi te ljude, kako rekoh, neretko preziremo, a trebalo bi da im zavidimo. Oni žive kao smukovi i u tome uspevaju. Mi pokušavamo da živimo kao sokoli, no to nam ne polazi za rukom. Mi njih preziremo, a oni se na nas i ne osvrću. Oni su sobom zadovoljni i sami sebi dovoljni. Uspe li im da zadovolje osnovne, životne potrebe, kao što su stalan izvor prihoda, krov nad glavom i produženje vrste, oni su srećni i smatraju se sposobnima i uspešnima. Činjenica, da su to potrebe, kakve ima i svaka divlja zver, njih nimalo ne uzbuđuje. Po tim, sobom i svime oko sebe zadovoljnim ljudima, koje smo mi, sanjalice i sumnjala skloni da smatramo priglupima, čovek istina nikad ne bi stvorio ni kamenu sekiru, no zar je to uopšte važno? Umesto što ih preziremo, mi bismo od takvih ljudi, mogli štošta da naučimo. Ja duboko verujem, da su oni srećniji deo ljudskog roda, a pošto oni čine većinu ljudske populacije, odlučno i bez najmanje ironije tvrdim, da je čovečanstvo u osnovi srećno.” ”Nismo li svi mi ustvari samo mali, obični ljudi”, upita neodlučno i bez ubeđenja Miloš Dragišić. “Nismo li samo odveć skloni, da pridajemo prevelik značaj svemu onome, što se baš nama desi?” “Ne bih rekao, da je posve tako, odgovori nepoznati. ”Poštoje odista ljudi, koje je život nemilosrdno šibao i koji su doživeli užasne muke, nepravde, poniženja i poraze. Ima s druge strane i onih, čiji život lepotom i sadržajnošću nadmašuje najlepše i najsmelije snove, što su ih oni prvi ikad prosanjali. Ne tvrdim ipak, da su ti ljudi srećni. Vidite prijatelju, čovek je po svojoj prirodi biće, koje je teško, a verujem i nemoguće u potpunosti zadovoljiti i posve usrećiti. Kad to kažem, mislim na čoveka, što s punim pravom nosi to ime. Ma kako vam to izgledalo paradoksalno, ne mislim na one, o kojima sam otoič onako pohvalno govorio, dakle na prosečnu većinu, što se zadovoljava inertnim, neambicioznim, smukovskim bitisanjem. Kad kažem čovek, mislim pre svega na čoveka, koji razmišlja, pita, istražuje i sumnja. Jedino takav u punoj meri zaslužuje, da se nazove čovekom i jedino takav služi na čast svojoj vrsti. Takav je čovek, međutim, večito nezadovoljan poštojećim u tome je njegovo prokletstvo, ali i uslov njegova stalnog, nezaustavljivog napredovanja. Pripadamo čudesnoj, zagonetnoj i protivrečnoj vrsti, prijatelju. Čoveka bez mane nema, a ljudi bez vrline bi se verujte mi našlo. Posve srećnih ljudi možda takođe nema, no posve nesrećni doista poštoje. Stoga mislim da je minus a ne plus predznak, koji bi trebalo da stoji ispred imena čovekova. Da, posve nesrećni ljudi poštoje, no mi obično ravnodušno prolazimo mimo njih ne osvrćući se na njih i ne primećujući ih. Mogao bih, uostalom, da vam ispričam svoju životnu priču, pa biste shvatili, da nisam preterivao, kad sam ono otoič razglabao o verovatnosti, da sudbine ljudi, što ne skrećući na sebe našu pažnju, prolaze pored nas, mogu da budu neobične, uzbudljive, pa i potresne.” ”Hm! Ja to od vas ne zahtevam”, u neprilici će Dragišić. I ne zahtevate, no šta znate. Možda biste mi učinili neprocenjivu uslugu, pristavši, da saslušate moju priču. Čovek naime ponekad oseti neodoljivu potrebu, da olakša dušu i da se nekome poveri, a ja se najlakše poveravam nekome, koga slučajno sretnem i koga najverovatnije nikad više neću videti. Čovek čoveku treba kad god može da učini uslugu, naročito, ako ga to ništa ne košta. Ne mislite li?” “U redu, ako baš želite i ako ću time da vam učinim uslugu”, “O hoćete, možete biti sigurni u to”, energično će nepoznati, ne sačekavši, da njegov sagovornik dovrši započetu rečenicu. I čovek poče da priča.

Vidite prijatelju, mogli bismo nas dvojica sad ovako celu noć da presedimo pijuckajući, pušeći i razgovarajući, mogli bismo do polaska našeg voza zajedno da se napijemo, a da vi i ne naslutite, da s vama sedi verovatno najpotpuniji gubitnik, koga ste ikad sreli, čovek, koji je možda ubica, a koji je i sam, bez suda i zakona osuđen na skoru smrt. Ali da krenem od početka. Na poslednje čovekove reči, Dragišić oseti, kako mu celim telom struji nekakva čudna jeza. Odjednom postade svestan činjenice, da ga je nešto u vezi s ovim čovekom, od samog početka njihova razgovora, ispunjavalo teskobom i nelagodom. Sad je znao šta je to. Nije to u tolikoj meri bio njegov ispijeni, sablasni izgled, njegova pojava, što je podsećala na nekad čvrstu, stamenu građevinu, koju je zub vremena načeo i razdrmao, dovevši je u stanje, kad bi i najmanji nalet neke spoljne sile, mogao da je razori i surva u ništavilo. Više od samog izgleda, Dragišića je jezom ispunjavao glas njegova sagovornika. U tom dubokom, a promuklom i hrapavom glasu, bilo je odista nečeg onostranog, zagrobnog i avetinjskog.

                                               2

   “O svome vam detinjstvu”, reče čovek, “neću mnogo govoriti. O njemu i nema bogzna šta da se kaže. Ono je uglavnom bilo slično detinjstvu mnoge, rano osirotele dece. Bilo mi je pet godina, kad je svršio rat. To je davno proleće, potonulo u maglu zaborava i samo je jedno sećanje iz toga vremena, u meni još uvek živo i neizbrisivo. U selo se svakodnevno vraćahu izmršaveli, mrki i ćutljivi ljudi. Bili su to naši seljani, što su bilo kao partizani, bilo pak kao četnici preturili preko glave mnoge bitke i druge nevolje, pa su se sad, preživevši rat i dočekavši oslobođenje zemlje, vraćali kućama, sa željom, da pokušaju ponovo sastaviti nit svakodnevnog života, koja za neke od njih beše prekinuta pre pune, četiri godine. Vraćali su se seljani, komšije i rođaci, no moga oca nije bilo među njima. Poginuo je, pričalo se, pred sam kraj rata, negde na prilazima Sarajevu. Malo je dakle nedostajalo, da i on živ dočeka kraj rata, no nije bilo suđeno. Vest o očevoj pogibiji, teško je pogodila, a moglo bi se reći i gotovo posve dotukla moju jadnu majku. Njena slika, kako onako mršava, ispijena i potuljena, zabrađena crnom maramom, plače, zapomaže i nariče, dok joj se ramena tresu od jecaja, još mi je uvek živa u sećanju, pa je čak i sad, posle toliko vremena i u snovima često vidim. ”Kuku, Aleksa, crni Aleksa, kome nas ostavi, kuku meni dovijeka” Kako ću jadna ti sam bez tebe ovoga mrava odraniti i na noge postaviti?” Tako je kukala moja jadna mati, a ja sam odnekud znao, da se ono “mrava” odnosi na mene, iako moram priznati, nisam video ni najmanje sličnosti između sebe i toga insekta. Materino zapomaganje i naricanje bilo mi je čudno i neshvatljivo. Zašto mati doziva oca i obraća mu se kao da je živ, a dobro zna, da on ne može da je čuje, pitao sam se zabezeknuto. Mati mi je umrla od zapaljenja pluća, u zimu, četrdeset i sedme. Sa nepunih sam dakle sedam godina, ostao bez oba roditelja. Brigu o meni preuze ujak, koji je odmah posle rata prodao nešto zemlje, odselio u Rijeku, kupio tamo, na periferiji grada neveliku kućicu i zaposlio se, kao lučki radnik. Ujak mi je bio miran, staložen čovek, a i prema meni nije bio loš. Ujna, u osnovi dobra i poštena, ali ponekad čangrizava, sitničava i zahtevna žena, ispunjavala je osnovne obaveze, što ih je u odnosu na mene preuzela, no ne mogu reći, da me je baš obasipala nežnošću i ljubavlju. Ona to naprosto kao da nije umela. Ujakove kćeri, dve razmažene, plačljive i dosadne devojčice, od kojih je jedna bila moja vršnjakinja, a druga dve godine mlađa, uglavnom su mi išle na živce i tek kad smo svi već gotovo posve odrasli, razvilo se među nama iskreno prijateljstvo i prava, rođačka naklonost. Ranih godina, našeg zajedničkog odrastanja, često smo dolazili u sukob i najviše me bolelo, što sam za sve naše dečje svađe i zadjevice, u ujninim očima gotovo uvek ja bio kriv. Kadšto bi se za ujnom poveo i ujak, pa premda zaista nisam bio svetac, proglašavan sam ponekad krivim čak i tada, kad sam bez svake sumnje bio nevin. No štaćete, prijatelju. U tome je tragika odrastanja u tuđoj, pa makar i u rođačkoj kući. Možete imati obezbeđenu dobru ishranu i meku, udobnu postelju, možete biti redovno kupani i uvek lepo obučeni, pa ipak ste uvek uljez i stranac. vi u takvim prilikama niste sa ostalim ukućanima krvno povezani u istoj meri, u kojoj su oni međusobno povezani. Vi ste strano tkivo, suvišna izraslina na porodičnom organizmu, biće, koje mora da bude zahvalno za sve ono, na što druga, srećnija deca, naprosto polažu pravo. Sve ovo, dete, koje živi u sličnim prilikama, ne bi umelo tačno da opiše i objasni, no verujte mi, svako je od takve dece, i te kako osetilo posebnost sopstvenog položaja. Kad je trebalo skoknuti do trgovine ili poslušati ujnu ili ujaka po kakvom drugom poslu, najčešće su i najradije slali mene. Ja sam razume se, sve zadatke bez pogovora izvršavao. Premda sam bio hrabriji, otresitiji, preduzimljiviji, pa mogu mirno reći i inteligentniji od mojih rođakinja, nikad se nisam usudio, da ujaku ili ujni kažem neću, dok je za njihove razmažene curice, to bio uobičajen odgovor, na gotovo svaku zapoved. No kako otoič rekoh, nema o tome razdoblju moga života, mnogo šta da se priča. Vreme je prolazilo i mi smo odrastali.

   Konobar priđe njihovu stolu. Dragišić naruči duplu votku, a njegov sagovornik konjak sa sodom. ”Dozvolite da ja platim ovo piće”, reče potonji. „Nameran sam dugo da vam pričam, pa će vam trebati mnogo strpljenja. Stoga je red, da ja častim.“ „O, imam vremena na pretek. Voz kao što znate, polazi tek u pet i trideset izjutra“, usprotivi se Miloš. “Ne znam šta bih radio i kako bih prekratio vreme, da slučajno nisam sreo vas i da ne slušam vašu priču.” “Ipak neka ova runda pića bude moja.” “U redu, ali samo pod uslovom, da ja zovem sledeću”, pristade Miloš. Nazdraviše pićem, koje je konobar upravo doneo. ”Svojim detinjstvom”, nastavi nepoznati, “nisam bio zadovoljan dok sam ga proživljavao. Kad se međutim sad, sa distance od tridesetak godina, u mislima osvrnem na to razdoblje moga života, uviđam, da i nisam imao jakih razloga, da se osećam nesrećnim. Čudan je čovekov život prijatelju. Budućnost je čovekova neizvesna, sadašnjost pak ili mučna i bremenita brigama, ili naprosto dosadna i nezanimljiva, a prošlost se, kad je se čovek priseća nakon mnogih, prohujalih godina, neretko ukazuje mnogo lepšom, nego što je odista bila u vreme kad je proživljavana. Tuđe boli ne osećamo, tuđe brige ne doživljavamo u svoj njihovoj ozbiljnosti. Stoga nam se često čini, da je sadašnjost drugih ljudi lepša, zanimljivija i sadržajnija, te da ti drugi ljudi, lakše ostvaruju svoje snove, želje i planove. Takođe, ne možemo da znamo, kakve će nam brige, muke i nevolje doneti budućnost. E vidite, upravo smo stoga skloni da na prošlost gledamo blagonaklono. Savladali smo sve prepreke, što ih je život postavio na naš put, Srećno smo i spretno prebrodili sve vrtloge i baruštine, uspelo nam je, da izbegnemo svim zamkama zle sudbine, svim životnim Scilama i Haribdama. Da nije tako, bili bismo prerano ugasle zvezde na nebu ljudskog poštojanja. Spadali bismo među one, što su odgurnuti sa životne staze, ostavljeni negde usput i prekriveni velom zaborava. Ne bismo imali ni sadašnjosti ni budućnosti, ne bi nas bilo među živima.

                                               3

   Tri su ljubavi obeležile moju ranu mladost i presudno uticale na moj životni put. Bila je to ljubav prema tehnici, ljubav prema moru i ljubav prema Gordani, devojčici iz susedstva. More sam zavoleo, čim sam ga prvi put ugledao. Ono je u meni budilo želju za putovanjima i podsticalo maštanje o dalekim zemljama. Mnogo sam čitao, a knjige o moreplovcima, gusarima i brodolomcima, bile su mi naročito drage. Poistovećivao sam se sa glavnim junacima. Zamišljao sam se čas gusarskim vođom, zapovednikom i sopstvenikom munjevita jedrenjaka, čas opet kapetanom moćnog, ratnog broda, što se protiv gusara bori, nemilosrdno ih progoneći. U svojim sam maštanjima išao tako daleko, da sam čak priželjkivao, da jednom doživim pravi, pravcati brodolom, pa da na nekom pustom ostrvu u tropima provedem izvesno vreme, pitomeći i oplemenjujući divlju, devičansku prirodu, stvarajući svojim umom i radom svoj svet, svoj sopstveni, mali raj.

   Moja je ljubav prema tehnici bila tolika, da me neizrecivo uzbuđivao svaki pogled na bilo kakvu mašinu, na bilo kakav mehanizam. Bio sam neobično vešt i spretan dečak i mogao sam štono reč, rukama da načinim, sve što očima vidim. Pravio sam najbolje praćke među dečacima iz susedstva, izrađivao najbolje lukove i strelice. Umeo sam, da od daščica načinim brod i da u njega ugradim mehanizam iz starog budilnika. Takvu sam lađicu zatim puštao da plovi po kadi u kupatilu i bio bih u stanju, da u toj igri provedem čitave sate. Kad god bi mi se pružila prilika, da posmatram neki mehanizam, nastojao sam, da proniknem u suštinu njegova funkcionisanja, da shvatim i odgonetnem, na koji to način, kakvim čudnim odnosom, međuzavisnošću i sadejstvom, mrtve poluge, točkići i zupčanici, oživljavaju, čineći od mrtve gomile gvožđurije, moćan, skladan i delotvoran sklop, što se ponaša bezmalo poput kakva živa organizma.

   Bilo mi je petnaest godina, kad sam se zaljubio u moju susetku Gordanu. Beše to devojčica mojih godina, punačka i jedra poput šljive, crne, kovrdžave kose i toplih, smeđih očiju. Rumene usne moje male susetke, prosto su mamile na poljubac, a u njenom, neobično prijatnom, melodičnom glasu, osećala se nenarušiva veselost. Imala je osmeh u glasu, ako razumete šta hoću da kažem.“ Miloš Dragišić kimnu glavom, a nepoznati nastavi svoju priču. Gordanina je porodica takođe doselila u ovaj primorski grad, odnekud iz Bosne. Otac joj je bio pijanac i neradnik, a mati gojazna, nezdravo podbula, zapuštena žena, apatična i duševno dotučena muževim zlostavljanjem i brigom o mnogočlanoj porodici. Davidovići, tako su se zvali ti naši susedi, imali su petoro dece, a Gordana je bila najstarija. Mnogo smo se voleli, ta moja mala susetka i ja. Voleli smo se, kako to mogu valjda samo dvoje, ljubavi željne dece. Ah gospodine, ako i sami u tim godinama niste voleli, jedva da možete pojmiti, kako snažna i duboka, a čista, plemenita, nesebična i malo zahtevna, može da bude ljubav petnaestogodišnjaka. Bio sam neizmerno srećan, kad bih u svojoj ruci osetio njenu toplu, meku, svileno glatku ručicu, što je u meni izazivala pomisao na krhku, nežnu, zalutalu, ptičicu, kojoj je neophodna zaštita. Verujte mi, ni s kim na svetu se ne bih bio menjao, dok sam predano slušao, kako mi ona, svojim umiljatim, cvrkutavim glasom, priča nešto sasvim obično. Bio sam neobično srećan, dok smo zajedno posmatrali brodove u luci i maštali o dugim putovanjima i o dalekim, egzotičnim zemljama. Ako bih se nekim čudom osmelio, da joj kao slučajno, ovlaš dodirnem kosu, činilo mi se još satima posle toga, da topla mekoća njenih uvojaka lebdi na vršcima mojih prstiju. Kad se sad osvrnem na moj ništavni, bedni, promašeni i upropašćeni život, koji će se bogu neka je hvala i slava uskoro okončati, jasno mi je, da su ona tri meseca, koliko je trajala moja dečačka romansa sa devojčicom iz susedstva, bila jedino, istinski srećno razdoblje moga boravka na ovome svetu, što ga ljudi tako lepo i tačno nazvaše dolinom suza.

   Toga kobnog leta, za vreme školskog raspusta, otputovao sam s ujakom u zavičaj, u naše bosansko selo. Ujak je nameravao da u starom kraju sredi neke poslove u vezi sa zemljom, koju je još uvek tamo posedovao, pa je iz bogzna kog razloga odlučio, da povede i mene, premda mu zaista nisam mogao na bilo koji način koristiti. Nakon živog i bučnog, lučkog grada, susret sa rodnim selom, koga sam se jedva sećao, delovao je na mene poražavajuće. Sva ona beda, sirotinja i beznađe, sve one jadne udžerice, a nadasve ruševina kuće mojih roditelja i njeno, u korov zaraslo dvorište, sve je to izazivalo u meni osećanje tuge i teskobe. Seljaci su kukali, žalili se na visok porez i zlu godinu, a mlade je ljude zaokupljala i morila briga, kako da glavom bez obzira pobegnu iz sela, kako da odbace i zauvek zaborave motiku i plug i domognu se bilo kakva posla u gradu. Nisam to siromašno selo doživljavao kao dragi zavičaj i jedva sam čekao, da se vratimo kući. U selu smo ipak ostali bezmalo mesec dana.

                                               4

   Ah gospodine! Dok sam živ neću zaboraviti ono jutro, kad smo se ujak i ja, umorni od duga putovanja, napokon vratili kući. Još pre no što smo ušli u dvorište, osetili smo, da se kod naših suseda Davidovića, događa nešto neobično. Jedni su ljudi ulazili u dvorište naših suseda, drugi su izlazili iz njihove kuće nekako užurbano, kao da od nečega beže, a svi su bili ćutljivi, mrki i pogruženi. Iz kuće je kroz otvorene prozore dopirao prigušen žamor mnoštva ljudi, dečji plač i nekakvo jecanje i naricanje. Kod kuće smo zatekli samu ujnu. “Šta se to Marija za ime sveta, događa kod Davidovića”, upitao je moj ujak. ”Ah naravno, vi ne znate, ta i kako biste mogli”, reče ujna. Davidovićima je juče umrla kći.” Osetio sam, kako mi se grlo suši, kako me obliva hladan znoj, a duša umire od užasna predosećanja. Moć govora, bila mi je oduzeta. “Koja kći, u čudu je pitao ujak, a meni se činilo, da njegov glas dolazi odnekud iz daljine. ”Najstarija, mala Gordana”, odgovori ujna. Ali šta ti je Janko živa ti boga? Simo, pridrži maloga, zar ne vidiš, da mu je pozlilo i da će da se onesvesti.” Ovu provalu ujnina uzbuđenja i zabrinutosti, izazvalo je moje, odista uznemirujuće stanje. Osetio sam, kako se soba okreće oko mene, a tlo mi izmiče ispod nogu. ”Simo zaboga, šta je malome”, pitala je zabrinuto ujna, prinoseći mi čašu zaslađene vode. “Ne znam”, reče ujak. ”Umoran je od puta, a valjda ga je i ovo uzbudilo, šta li? Nego gde su deca?” “Tamo su, kod Davidovićevih.” ”A kako, zašto, kako se to desilo”, uspelo mi je nekako da propentam, mucajući poput maloumnika. ”Devojčica je radila nešto u vrtu”, reče ujna. Bila je bosa, stala je na nekakvo staklo ili na zarđao, gvozdeni predmet, đavo će ga znati i prilično se rasekla. Ah bednici, oni su je ubili, svojom nebrigom i nemarom.” ”Kako, zar obična posekotina”, pitao je ujak. “Tako su i oni mislili”, priklopi ujna, a u glasu joj se osećao žestok prekor. Obična posekotina mislili su i nisu ništa ozbiljno i pravovremeno preduzeli. Ta se posekotina međutim dala na zlo i kad su se obratili lekaru, bilo je već kasno. Tetanus, tako se nekako rekoše zove ta bolest. Juče su je posle podne polumrtvu doneli iz bolnice, a u devet sati uveče, sve je bilo svršeno.” Osećao sam se užasno. utroba mi se grčila, a glava, kao da mi je bila obavijena debelim slojem vate. Zahvaljujući svojoj snažnoj, robusnoj prirodi, nisam se onesvestio, premda verujem, da sam više ličio na nekakav automat, nego na ljudsko biće od krvi i mesa. Ne mogu tačno da kažem, koliko je vremena prošlo od našeg povratka kući, do trenutka, kad sam se obreo među ožalošćenima, u domu naših suseda Davidovićevih. U maloj sobici, bio je na nekoliko stolica položen otvoren, mrtvački kovčeg, u kome je, hladna i beživotna, ležala moja prva ljubav, moja draga Gordana. Dugo sam s tugom gledao njeno drago, mrtvački bledo lice, koje je zli grč, tako mi se bar činilo, iskrivio u nekakav čudan, prkosan i podrugljiv osmeh. Pomilovao sam njene guste, meke, kao zift crne uvojke i u trenutku, kad u sobici nije bilo nikoga, spustih vreo poljubac, ali ne na čelo devojčice, kako se obično celivaju mrtvi, već na njene drage, u smrtnom grču stegnute, hladne usne. Bio je to prvi i poslednji, bio je to jedini put, da sam svojim usnama dodirnuo usne moje prve ljubavi.

Njihovu stolu priđe konobar. ”Izvinite gospodo”, reče konobar učtivo, ”moraćemo da zatvorimo restoran radi čišćenja. Otvaramo ponovo u tri i trideset. Žao mi je, ali dotle ćete morati da pričekate u čekaonici, ili da se snađete na neki drugi način. Zaista mi je neobično žao, ali morali smo da zatvorimo još pre pola sata. Već smo u zakašnjenju sa čišćenjem.” “U redu, reče nepoznati. ”Pređimo u park. Ne znam prijatelju, šta vi o tome mislite, ali ja se zaista ne bih rado gušio u čekaonici. Noć je topla i u parku će, verujem, biti sasvim prijatno.” Miloš kimnu glavom u znak pristanka. Smjestili su se na jednoj klupi u parku, nadomak železničke stanice. Bila je topla, julska noć i napolju je bilo zaista ugodno. “Ako nemate ništa protiv”, reče nepoznati, ja bih nastavio svoju priču.” “Izvolite samo. Mogu vam reći, da ste me oduševili vašim načinom pripovedanja, a i sama je vaša životna priča odista zanimljiva”, odgovori Miloš. ”Vidite dragi prijatelju, nastavi čovek svoje pripovedanje, ”sa svakim umiranjem neke, zaista nam drage osobe, umire i jedan deo nas samih. Smrću naših roditelja na primer, konačno i zauvek umire naše detinjstvo i mi tek tada potpuno odrastamo. Izgledalo je, da je zajedno sa mojom, dragom Gordanom, u meni zauvek umrla sposobnost, da strasno, slepo i bezumno ljubim. Mogao sam u svome kasnijem životu da osetim požudu, mogao sam da osetim potrebu za bliskom osobom, čežnju za srodnom dušom, s kojom bih se razumeo i slagao. Sve se to s vremena na vreme i dešavalo. Ponekad bi, tokom burnih godina, o kojima ću vam još ponešto reći, osetio, kako mi u srcu tinja tiha vatra naklonosti za neku ženu. Onako bezgraničnu odanost, onako žestok plamen duboke, a posve nesebične ljubavi, kakva je bila moja ljubav prema nesrećnoj Gordani, tako nešto nisam nikad više doživeo.

   Te sam se jeseni upisao u mašinsku, tehničku školu, koju sam nakon četiri godine i završio. Zaposlio sam se u brodogradilištu. Voleo sam svoj posao i čas, kad se u čelični, dotle beživotni trup nekakva broda ugradi motor, kad čelični kolos oživi, dobivši čudovišno, titanski snažno, mehaničko srce, izazivao je u meni ushićenje. Uostalom, oduvek sam nadasve cenio upravo svaki onaj posao, koji rađa neposrednim, sagledivim i čak unapred predvidivim učinkom.

   Došlo je vreme, kad je valjalo da ispunim svoju obavezu prema državi. Otišao sam na odsluženje vojnog roka. Nekako pred kraj prve godine moga vojnikovanja, pogibe mi na poslu u luci ujak. Prilikom istovara tereta s nekog broda, otkačila se s dizalice baja s teretom, pala na njega i na mestu ga ubila. Bilo mi je žao ujaka. Bio je on dobar i pošten čovek. Meni, rano osirotelom dečaku, zamenio je oca i pružio utočište toplog doma. To što je roditeljsku ljubav i roditeljski dom nemoguće bilo čim u potpunosti nadomestiti, nije bila ni njegova ni ujnina krivica. Najposle, moja sećanja na povremena nezadovoljstva pa i poneku nepravdu, što verovatno doživi svako dete odrastajući u tuđem, pa makar i u rođačkom domu, bledela su i tonula u zaborav. Po izmirenju vojne obaveze, vratio sam se u brodogradilište, na svoj stari posao. Ubrzo sam se i oženio.

                                                                    5

   Irma, tako se zvala moja odabranica, poticala je iz Slavonije i bila je uistinu zgodna devojka. Svojim stasom i izgledom, podsećala je donekle na pokojnu Gordanu, na moju dečačku ljubav. Moguće je, da sam tu sličnost samo ja zapažao, to jest, da mi se ona pričinjala. Ako naime u nekome uporno tražite sličnost sa nekom drugom, vama dragom osobom, vi tu sličnost ponekad i nalazite. O nemojte misliti, da sam u Irmi tražio nekakav surogat Gordane. To nipošto. Doživljavao sam svoju odabranicu kao posebnu ličnost, a stvarna ili prividna sličnost sa dragom mi pokojnicom, samo me još više privlačila k njoj. U moju ženu istina nisam bio strasno i bezumno zaljubljen, jer kako vam rekoh, smrću moje prve ljubavi, u meni je činilo se, zauvek umrla sposobnost, za tako žestoka osećanja. Pa ipak sam prema Irmi osećao duboku naklonost, a uz to sam bio željan ljubavi, gotov da pružam i primam. Mislim da ljubav u suštini i nije ništa drugo, do želja i sposobnost, da se daje uzimajući i uzima dajući. U svakom slučaju, moja supruga ni po čemu nije mogla da nasluti, da je u mome životu ikad poštojala bilo koja druga žena, prema kojoj su moja osećanja prevazilazila običnu simpatiju. Moja prva ljubav, zauvek je pripadala carstvu senki i premda je mogla da bude boginja mojih uspomena, nije iz dubine ništavila, ni na koji način mogla da ugrozi toplu, živu, strastvenu ženu. Ja sam za svoju dragu Gordanu sačuvao mesto u svome sećanju, topli zakutak u mome srcu, ne hoteći da budem njen konačni grobar, jer kako neko lepo reče, mrtvi potpuno umiru, tek kad ih zaboravimo. Za mene je otpočeo miran, porodični život, kakvom sam u dnu duše vazda težio. Imao sam svoj posao i svoju ženu, a Irma, premda nije bila zaposlena, bila je vešta krojačica i mogla je kao takva i kod kuće uvek lepo da zaradi i tako upotpuni naše prihode. Dobili smo i kćerkicu. Kao što možete da pretpostavite, dali smo po mojoj želji, detetu ime Gordana, ime moje nesrećne, prerano umrle, prve ljubavi. Od prvog sam dana neizmerno zavoleo svoju malu kćerkicu, pa štaviše mogu reći, da su se i moja osećanja prema njenoj majci, osnažila i produbila. Moja mala Gordana, to nežno stvorenje, raspalilo je u meni plamen, za koji sam verovao, da je u mome, prerano ranjenom srcu duboko zapretan, pa i ako ne sasvim ugašen, ono svakako osuđen na tiho, nejako tinjanje. Šta da vam pričam? Imali smo sve uslove, da budemo srećni. Stanovali smo doduše kao podstanari, u iznajmljenom, jednosobnom stanu, ali sam ja već posedovao gradilište, na kome sam odlučio, da s vremenom i ne žaleći truda, sagradim kuću. U brodogradilištu mi je bila obećana svaka, moguća pomoć. Tako su za nas poštojali dobri izgledi, da i problem stanovanja rešimo u dogledno vreme.

   Nikad nisam mnogo polagao, na mišljenje sveta. Držao sam se one narodne, koja veli, da se nije rodio, ko bi svetu ugodio i kolača namesio. Pa ipak, kad su oko moje supruge počele da se okupljaju neke prijateljice, koje je bio rđav glas, nije mi bilo svejedno. O tim se ženama, da budem sasvim precizan, šuškalo, da se ponašaju preslobodno, pa čak i nemoralno. Bile su to uglavnom žene tridesetih godina, mahom razvedene ili postarije devojke, a bilo je među njima i nekoliko udatih žena, čiji su muževi tukli more i zarađivali gorki, pomorački hleb, za koji se ne veli uzalud, da ima sedam kora. Kad sam jednom prilikom Irmi prigovorio, da mi se ne dopada njeno društvo, ona se obrecnula na mene, rekavši, da me nije ni pitala za mišljenje o njenim prijateljicama. Uostalom, rekla je, šta god ko radi sebi radi, a nju samo zanima, kakav je ko prema njoj. Ostalim ne razbija glavu. I najposle, nastavila je blažim tonom, te su žene moje najbolje mušterije, pa najmanje što mogu, jeste da se s njima pristojno ophodim. Mušterije biraju a ne ja, a u svakom poslu, mušterija je kralj. Ne zaboravi to. Ti su mi se argumenti moje supruge učinili razumnim i umesnim, pa to pitanje nisam više potezao. S tim se društvom ionako nisam prečesto sretao. Viđao sam poneku od Irminih prijateljica katkad subotom ili nedeljom, ili pak u veoma retkim prilikama, kad bih u toku radnog vremena uzeo izlaznicu u preduzeću, te nekim poslom skoknuo načas do kuće. Nalazio bih ih tada, kako sa Irmom kafenišu i ćaskaju, no nisam se na njih mnogo osvrtao. O čemu je to društvo torokuša najčešće razgovaralo, čime su njene vajne prijateljice draškale maštu moje jadne, lakoumne žene, nisam     doznao i o tome mogu samo da nagađam. Tek, primetio sam znatne promene u Irminu ponašanju prema meni. Ponekad je danima bila ćutljiva, mrzovoljna i kanda zbog nečega potištena, a katkad bi pak bez naročita razloga padala u vatru izazivajući često svaću sa mnom zbog sitnice, kakvoj bismo se nekad zajedno smejali. Dočekivala me hladno, za moj se posao nije zanimala kao nekad, moje raspoloženje kao da je se nije ticalo, a moje je nežnosti sve češće nastojala da izbegne, izgovarajući se umorom ili glavoboljom. Podozrevao sam, da su na Irmu njene prijateljice izvršile poguban uticaj, te da je polako ali sigurno, privlače u svoje kolo. Narod veli, da žabu nije teško naterati u vodu. To je verovatno tačno. Velika je narodna mudrost, jer je plod iskustva mnogih pokolenja. Narod veli i to, da ako si s vukovima, moraš da zavijaš. Ne znam šta vi o tome mislite, no ja vam odlučno tvrdim, da bi poneka žaba ostala na suvom, da je nešto sa strane nije podstaklo da skoči, da je neko nije gurnuo u vodu. Tvrdim, da mnogi nikad ne bi počeli da zavijaju, da kojim slučajem nisu upali među vukove. Italijan kaže: Bisogna evitare tentazionift, što će reći, treba izbegavati iskušenja. U nas na Primorju vele, da prigode beru jagode. I te su izreke takođe plod narodne mudrosti, kao što je i ona o žabi i vodi. Bilo kako mu drago, uplašio sam se lošeg uticaja Irminih prijateljica, uplašio sam se za naš brak i za našu sreću i kao što ćete uskoro čuti, moj strah nije bio bezrazložan.

   Jednom sam slučajno došao kući u vreme, kad je trebalo da budem na poslu. Kako sam to takođe uradio i prethodnog dana, a budući da sam to činio veoma retko i nerado, žena mi se ovoga puta nije nadala. Brava na vratima našeg stana funkcionisala je tako, što je samo spolja valjalo upotrebiti ključ. Iznutra je bilo dovoljno okrenuti točkić i stan je bio zaključan. Razume se, imao sam svoj ključ. Ne sluteći ništa, ušao sam u stan. Iz kupatila je dopirao šum vode. Irma se tuširala. ”Ljubavi”, dozivao je iz spavaće sobe muški glas. Pretrnuo sam. U trenu sam se našao na vratima sobe, otvorivši ih širom, jer su dotada bila odškrinuta. Na našem krevetu, na mome mestu, ležao je strani muškarac, go kao od majke rođen. U magnovenju osmotrih njegovu dugačku, mršavu, beloputu, na leđa ispruženu priliku. Sad, nakon što je svoju požudu zadovoljio na mojoj ženi, ona mu je muška stvar oklembešena, smežurana i beživotna, ležala u gnezdu stidnih dlaka, nalik na nekakvu odvratnu, crknutu životinjicu. Čovek skoči s kreveta i poče, drhtureći kao list na vetru, da nešto petlja oko stolice, na kojoj je bilo odloženo nekakvo, očito njegovo, rublje i odelo. “Šta radiš ti ovde džukelo, upitao sam, prilazeći strancu, koji me je po svemu sudeći, kod moje žene sasvim uspešno zamenjivao. Moram da priznam, da je moje pitanje bilo glupo, jer je bilo više nego očigledno, šta je ovaj čovek radio u mome stanu. ”ja, ovaj, znate, gospođa, ovaj izvinite, mucao je međutim nesrećnik, a ja sam verujte mi čuo, kako mu zubi cvokoću. Nikad nisam doznao, na šta bi ličilo strančevo laprdanje, da se kojim slučajem osmislilo i uobličilo u barem jednu potpunu i suvislu rečenicu. Za to mu nisam dao vremena. Znate gospodine, kad muškarci razgovaraju o tome, šta bi koji učinio, kad bi kod svoje životne družice, zatekao nekakva prijana, koji obožava zelje iz tuđeg vrta, Najčešće ćete čuti tvrdnju: ”ja ljubavniku ne bih ništa učinio. on se poneo kao svaki, normalan muškarac i uradio samo ono, što bi na njegovu mestu uradio svako drugi. To bih ja raspravio sa svojom ženom.” Odlučno međutim tvrdim, da niko ne može znati, kako bi se poneo i kako bi reagovao, našavši se u životnoj situaciji, u kakvoj se nikad ranije nije našao. U svakom slučaju, ja tada nisam glumio džentlmena. Tukao sam onu prokletu životinju, oh, kako sam ga samo tukao. Vi sada gospodine vidite pred sobom skrhana, ispijena i oronula čoveka, koga je, kako vam ako se sećate već ranije rekoh, smrt već obeležila svojim neizbrisivim pečatom, čoveka, koji vam svoju životnu priču priča sa ivice groba, u koji će uskoro leći i pridružiti se svojim najdražima, odnevši sobom svoje neostvarene snove i svoja neispunjena nadanja. Sada sam ja dakle oronuo, trošan i klimav čovek, koji vukući nogu za nogom, čini poslednje korake na ovome svetu, prelazeći poslednji delić puta, što ga razdvaja od večnosti. No tada gospodine, tada sam verujte mi, bio veoma snažan. Tukao sam dakle surovo i nemilosrdno toga uljeza u moj tihi, skromni život, običnog, malog čoveka. Tukao sam ljubavnika moje žene, pesnicama, nogama, pa čak i glavom. Ni kad se srušio na pod nisam prestajao da ga obrađujem. Gazio sam ga svojim teškim, radničkim cipeletinama. on je jaukao, zapomagao, cvilio i slinio, pa se najposle, verujte mi, švalerčina čak i upišao. Sve se to odvijalo mnogo brže i trajalo mnogo kraće, no što može da se ispriča. U sobu je poput furije uletela moja žena, ogrnuta frotirskim ogrtačem za kupanje. Istuširala se i osvežila, posle ljubavne igre s ovim mlitavcem i nesrećnikom, što je sad ležao tu, onesvešćen i nepomičan poput lešine. ”Ivo, Ivo”, počela je da doziva onesvešćenog ljubavnika. Meni je uostalom, kao što se možda sećate, ime Janko. “Šta si mu učinio? Ubio si ga, životinjo, ubico, histerično se derala moja životna saputnica. Zamislite! Za tu sam kučku ja bio životinja. Poletela je prema meni ispruženih ruku, sa dugim, manikiranim noktima. Obuzeo me predosećaj, da želi, da mi se dohvati očiju. Nešto ću da vam kažem gospodine. Ne tvrdim, da se moja žena i ja, nikad nismo prepirali, pa i svađali. Ima toga konačno u svakom braku, pa štaviše i u bilo kojoj drugoj zajednici. Ja međutim na moju ženu nikad ni glas nisam pravo povisio, a bog mi je svedok, da sam fizičko zlostavljanje žene, vazda smatrao činom niskim i nedostojnim čoveka, činom, koga bi pravi muškarac mogao samo da se stidi i kome nikad ne bi smeo da pribegne. Tada međutim, tada sam bio zver. Oštro izmahnuh nogom i udarih vrhom svoje teške cipele, Irmu pravo među prepone. srušila se kraj svoga onesvešćenoga ljubavnika. Napustio sam sobu. Koprena raspamećenosti, divljaštva i surovosti, očas mi je pala s duše. Bio sam još samo ojađen i zgađen. Da, odjedared mi se sve zgadilo. Gadio mi se onaj goli, sada onesvešćeni čovek, što je, dok sam ga tukao kao životinju, pihtijasto drhturio, cvilio i bespomoćno lomatao rukama, ni ne pokušavši da mi pruži ozbiljniji otpor i da se brani, kao pravi čovek i muškarac. Gadila mi se moja žena, što se poput kučke, koja se tera, podavala onome mlitavcu, koji ju je bog sami zna kako i čime privukao i osvojio. Gadio sam se najposle sam sebi, jer sam dopustio, da se, makar i samo na tren, srozam do bezumlja i poživinčenosti. Samo Irmino neverstvo, ne bi me verujte mi, podstaklo, da s njom onako grubo postupim. Moj se bes naime u dobroj meri bio već istutnjao na njenome švaleru, na njenom, upišanom vitezu. Videvši je međutim, kako se poput divlje mačke ustremila na mene, obuzela me načas želja da je ubijem. Bilo je u tome prizoru nečega, što je podsećalo na scenu iz narodne pesme o Banović Strahinji, kad se žena između muža i zavodnika, opredeljuje za ovog potonjeg.

   Iz kuhinje je međutim dopirao plač moje kćerkice i možda je upravo taj plač bespomoćnog deteta, bio uzrokom mome trenutnom otrežnjenju. Pokušao sam da uđem. Vrata su bila spolja zaključana. Okrenuh ključ, što se srećom nalazio u bravi, oprezno gurnuh vrata, bojeći se, da slučajno ne udarim dete i uđoh. Podigoh s poda uplakanu kćerkicu i privinuh je na grudi. Noseći u naručju svoje dete, svoje jedino blago, izađoh iz stana, čvrsto rešen, da onaj prag nikad više ne prekoračim. žurio sam gotovo posve pustom ulicom, ne znajući ni sam, u kom pravcu da krenem. Lice mi je bilo obliveno suzama. ”Mama mene kljucala, ljekla da ce igam”, tepalo je u mome naručju dete, pokušavajući, da svojim nežnim prstićima, obriše moje suze. Otišao sam k ujni. A na koje sam drugo mesto i mogao da odem? Obe su se moje rođakinje već bile poudale i ujna je živela sama. Što po mome izgledu, što opet iz moga rastrzanog, nepovezanog, jedva suvislog kazivanja, ujna je očas shvatila, šta mi se desilo.

                                                                   6

   Ostavi malu kod mene Janko”, rekla je ujna. ”ja ću je paziti dok ne vidiš šta ćeš i kako ćeš, dok se ne snađeš i kako tako ponovo ne središ. Možeš i ti ostati ovde ako želiš. Ti znaš, da je ovo i tvoja kuća. Govorim ti onako, kako bi ti govorio i pokojni Simo da je živ. Tamo se nećeš vraćati, zar ne?” Kimnuh upovlad.

   Nakon mene, mojoj je nesrećnoj, lakoumnoj ženi, prvi okrenuo leđa njen slavni, drhturavi ljubavnik, njen upišani švaler, kako sam ga ja u mislima nazivao. Ti ljubavni strvinari, ti lovci na avanture, veoma se često tako ponašaju. Jedno je zalaziti u tuđe postelje i smatrati se neodoljivim osvajačem žena i iskonskom muškarčinom, a nešto sasvim drugo, preuzeti bilo kakvu obavezu prema ženi, razaranju čijeg braka i porodičnog života se upravo doprinelo. Irma se još čvršće uhvatila u kolo sa svojim sumnjivim prijateljicama, pa je jednom čak bila hapšena i saslušavana, pošto je zajedno sa jednom od tih svojih prijateljica, uhvaćena na stranom, trgovačkom brodu. Odala se prostituciji. Kad ljudsko biće jednom posrne u bilo kakav porok prijatelju, ono pada sve niže, a da toga često nije ni svesno. To vam je donekle uporedivo sa usvajanjem veštine plivanja. Učeći naime da pliva, čovek s početka prilazi vodi oprezno i bojažljivo, da bi kasnije plivao slobodno i sigurno, prepuštajući se talasima bez straha i s uživanjem. Svaki porok menja čovekov karakter, razara njegovu ličnost. Sistem vrednosti ljudskog bića ogrezlog u porok, trpi zapanjujuće promene. Ponašanje, nad kojim se u vreme svoje neporočnosti i da tako kažem normalnog života i samo zgražalo, postaje sada za njega obično i prihvatljivo. Podneo sam tužbu za razvod braka. Ah, kakvu mi je muku, kakav bol, prouzrokovala ta brakorazvodna parnica. Šta da vam pričam? Moju kćerkicu, moju malu Gordanu, sud je dodelio na vaspitanje, čuvanje i uzdržavanje majci. Uzalud sam prigovarao, uzalud se žalio i protestovao. Dokazivao sam očajnički, da se moja bivša žena nedolično ponaša, da živi razuzdano i poročno, da je štaviše i na stranom brodu hapšena, što rečito govori o tome čime se bavi. Uzalud sam tvrdio, da takva osoba ne može da bude staratelj i vaspitač bilo kome, a najmanje ženskom detetu. Ništa nije vredelo. Svi moji dokazi i tvrdnje, bili su ravni šaputanju gluvima, ili namigivanju slepima. Dvogodišnjem detetu rekoše, neophodna je mati i nju niko ne može da zameni. To, što je tužena, po vašem mišljenju vama bila loša supruga, ne mora da znači, da će biti i loša mati vašem, zajedničkom detetu. Do nesloge u braku, kao i do nemogućnosti, da bračna zajednica opstane, retko kad dolazi samo i isključivo krivicom jednog od partnera. Stoga odnos, što se razvio među supružnicima, koji su se odlučili na razvod, ne mora nužno, tačno, jasno i nepogrešivo, da govori o karakternim osobinama bilo koga od njih. Ako je dakle tužena i bila loša supruga, to još uvek ne znači, da jeste i da će biti i loša mati. Bio sam skrhan i dotučen. Bio sam bolestan od očajanja, beznađa i osećanja bespomoćnosti i nemoći. Zašto bi, rekla je konačno sutkinja, vašu devojčicu pazila vaša ujna, kad može da je pazi rođena mati. Da je našu brakorazvodnu parnicu vodio sudija muškarac, možda bi cela stvar ispala povoljnije po mene. Ne znam. O tome mogu samo da nagađam. Pri svemu tome, u to me je vreme više od svega bolela izvesnost, da Irma uopšte nije imala nameru, da neguje, čuva i vaspitava naše dete. Znao sam naime, iako to nisam mogao da dokažem, da će ona malu poslati svojim roditeljima u Slavoniju, a ona će ostati onde, u lučkom gradu, da slobodno i neometano živi u nemoralu i razuzdanosti. Ja ću morati redovno da plaćam za izdržavanje deteta, a novac će završavati u rukama moga tasta i taste, koji mi nikad nisu bili skloni, jer su kao i svi, površni, ograničeni, duhovno nejaki, pa stoga i nekritični roditelji, smatrali, da se njihova kći udajom za mene unesrećila i da je mogla da nađe daleko bolju priliku. Oni bi tako najverovatnije mislili o bilo kom mogućem zetu, jer teško da bi iko u njihovim očima, mogao da izgleda dostojan njihove ljubimice. Što roditelji moje, sad već bivše supruge, nisu bili skloni meni, to i nije moralo da znači propast sveta. Oni međutim nisu bili skloni ni svojoj unuci, koju je njihova kći bila namerna da im poveri. Sledstveno tome, od novca, što ga budem redovno slao na ime izdržavanja moga deteta, imaće koristi samo Irmini roditelji. Na potrebe moje kćeri, teško da će biti utrošen i jedan, jedini dinar. Sve sam to takođe znao, premda ni to ne bih u to vreme mogao da dokažem. Moja kći i ja, bićemo dakle jedno drugome stranci. Ona će rasti ne poznavajući oca i možda će mržnja biti jedino osećanje, što će ga prema meni gajiti.

   Možda ćete se upitati, kako sam sve ovo mogao da znam i predvidim. Pa poznavao sam Irmu, a ona uz to svoje namere uopšte nije ni krila. Pričala je o tome na dugo i na široko, svakome od zajedničkih poznanika, ko god je hteo da je sluša. Sve se desilo upravo onako, kako sam i predvidio. Meni je sud odredio iznos, koji sam imao redovno da plaćam svojoj ženi, na ime izdržavanja naše kćeri, koju je ona otpremila svojim roditeljima u Slavoniju. Već posle nekoliko meseci, Irma me je o tome obavestila, zahtevajući, da u buduće novac šaljem direktno njenim roditeljima. Rezignirano sam pristao na to. Zašto se nisam žalio? Pa bilo bi besmisleno i uzaludno. Niko ne može da zabrani majci, da svoje dete, koje joj je prilikom razvoda sudski dodeljeno na odgoj, čuvanje i izdržavanje, pošalje na neko vreme dedi i baki zar ne? Uostalom, Irma je, ako bi zatrebalo, uvek mogla, da malu dovede k sebi na koji dan, sedmicu ili čak mesec, kako bi dokazala, da se ona o detetu stalno brine. O, da znate samo, kako me ogovarala i olajavala, kakvim me čudovištem i manijakom prikazivala. Da znate samo, u kakva zlobna dušmanina može da se prometne osoba, s kojom ste nekad jeli hleb i so, rešeni, da s njom delite dobro i zlo, sve dok vas smrt ne rastavi. Nikad neću razumeti, zašto ljudima nikako ne uspeva, da se, ako već ne mogu zajedno da žive, mirno raziđu, ostanu u snošljivim odnosima i sarađuju na podizanju svoje dece. Čemu sva ona naknadna, uzaludna i nesvrsishodna režanja i olajavanja? Kako već rekoh, od samog mi je početka bilo jasno, da Irma nije ni uzela našu devojčicu, da bi se istinski brinula o njoj i da bi joj omogućila, da kad već ne može uz oba roditelja, raste barem uz majku. Znala je šta meni dete znači i borila se na sudu da malu dobije, samo da bi meni nanela bol. Da sam kojim slučajem bio nekakav hladan, ravnodušan otac, ona bi mi kćer s uživanjem prepustila, želeći da me izvrgne svim teškoćama, oko podizanja nejaka deteta. Ni za ovu tvrdnju nemam nikakva dokaza, no to je verujte mi tačno, kao što je tačno, da nas dvojica sedimo sada ovde, u ovom parku. Shvatio sam, da je samoća moja sudbina. Šta sam mogao da učinim, šta da preduzmem? U pomoć mi je pritekla jedna od mojih ranih, a večitih ljubavi. Bilo je to more. Napustio sam posao u brodogradilištu i ukrcao se na trgovački brod kao mašinista. Već je dvadeset godina gospodine moj, kako tučem more. Plovio sam neko vreme na našim brodovima, a zatim sam godinama plovio na strancima, kako mi pomorci nazivamo strane brodove. Zarada je tamo znate mnogo veća, a ja sam želeo, da zaradim mnogo novca, kako bih svoju kćer makar materijalno obezbedio, kad mi je već bila uskraćena mogućnost, da je vaspitavam i podižem, obasipajući je očinskom ljubavlju. Plovio sam na holandskim, nemačkim i norveškim brodovima, plovio sam međutim i na onim isluženim starudijama, gotovo olupinama, na kojima se najčešće vije panamska ili liberijska zastava, a posadu im čini šaroliko društvo, ljudi različitih rasa, vera i nacionalnosti, sakupljenih štono reč, s koca i konopca. Imao sam za drugove svakojake momke. Bilo je među njima dobrih, marljivih i plemenitih, morskih vukova, pravih, ljudskih bisera, što su odista mogli da služe na čast rodu čovečjem. Bilo je nasuprot tome, sinova zla oca i gore matere, brutalnih, kriminalnih tipova, dostojnih kakva maštovita romana o gusarima. Obišao sam svih pet kontinenata, video mnoge zemlje, upoznao mnoge ljude, a za sve to vreme, između mene i moje kćeri, jedinog, ljudskog stvorenja, za kojim sam istinski čeznuo, ne samo što je poštojala ogromna razdaljina u geografskom smislu, nego je,

što se deteta tiče, rasla i emocionalna razdaljina, preteći da poprimi kosmičke razmere. Čak i tada, kad pomorac ima srećan i sređen brak, on ostaje željan svoje porodice, a pre svega rođene dece, koja su prisiljena da odrastaju željna oca. On ne može da prati njihov razvoj i odrastanje, deleći s njima njihove male brige i radujući se onako, kako bi želeo, njihovim uspesima i pobedama. Deca pak ne mogu, da u oca potraže zaštitu, podršku ili utehu. Čak je i tada pomorac dakle u mnogo čemu prikraćen, čak mu je i tada život u dobroj meri osakaćen. Kakvu sam vezu sa svojim detetom mogao da ostvarim ja, izgubljen na dalekim morima i tuđim brodovima, ja, osamljeni prokletnik, čije su dete najverovatnije učili da treba da mrzi rođenog oca. Nisam mogao da zamislim, koliko je porasla i kako izgleda moja devojčica, pa sam je godinama zamišljao kao sasvim malenu, onakvu, kakvu sam je zapamtio, a kakva je bila u vreme moga bračnog brodoloma. Jedina ljubav, za koju sam znao svih tih godina, bila je kupljena ljubav, ljubav prostitutki po lučkim gradovima. Možete mi se rugati gospodine, ali prostitutke, koje to nisu postale iz obesti i pokvarenosti, već ih je na to naterala nekakva životna nevolja, ja ne samo da ne prezirem, nego ih žalim, pa čak na neki način i poštujem. Meni se gade i izazivaju u meni najdublje gnušanje sređene, udate žene, što pred svetom glume svetice, a u samoj su stvari spremne da se krišom pare sa svakim, ko im se ma i na tren dopadne, ne razmišljajući o sudbini svoga braka i što je još važnije, o sudbini dece, koju su u tome braku rodile. Prostitutke pak, koje kako rekoh, to nisu postale iz obesti, pohlepe za novcem, lenosti ili bilo kakve druge, niske pobude, valja žaliti, pa čak i poštovati. One su uteha osamljenima i odbačenima, one su vidarice potištenih i utučenih duša. One i najružnijim i najnepoželjnijim muškarcima, makar i za novac omogućuju, da osete slast ljubavi i dožive toplinu ženskog zagrljaja. one i od sviju napuštenim i odbačenim samotnjacima, makar i za novac nude iluziju prihvaćenosti i poželjnosti. Dajući im se, one tim nesrećnicima omogućuju, da dožive malo ljudske sreće. Celim svojim bićem i svakim svojim gestom, one govore tim nevoljnicima, da su i oni ljudi. O to je samo obmanjivanje”, prekide Dragišić čovekovo kazivanje. I samo bedna iluzija i ništa više.” ”Tačno, potpuno tačno.” Ali molim vas lepo! Ima li ičega na ovome svetu, što je čvrsto, poštojano i neoborivo, što nije iluzija? I šta čoveku uopšte ostaje, kad mu se oduzmu i razore Iluzije? Da gospodine, mislili vi o tome šta mu drago, ja zaista poštujem te žene i da su me mimoišle bar neke od nesreća, o kojima ću još da vam pričam, da mi je kojim slučajem dosuđen dug život i dobro zdravlje, našao bih negde jednu od tih žena, izvukao je iz kaljuge poroka i propasti, kupio u nekom prijatnom, primorskom mestu kućicu s vrtom i povukao se od sveta, da zajedno s njom dočekam starost i smrt.” ”Ipak se ne bih s vama složio u svemu ovome, što upravo rekoste o prostitutkama”, reče Dragišić. ”Smatram naime, da danas, barem u zemljama Evrope i severne Amerike, ni jedna žena nije u takvom položaju, da bi se baš iz ljute potrebe, morala baviti tim, najstarijim zanatom na svetu. Ne tvrdim, da takvih nevoljnica nema u afričkim, azijskim, pa i u latinoameričkim zemljama. Ali u razvijenom, civilizovanom svetu, svako može da radi bilo šta i da se radom izdržava.”

                                                           7 

   ”Neće biti baš posve tako, dragi prijatelju. Ne zaboravite, da i u takozvanom razvijenom, ili ako baš hoćete civilizovanom svetu, poštoje čitave armije nezaposlenih, da su žene za isti rad često slabije plaćene od muškaraca, da lakše bivaju otpuštene s posla i teže nalaze drugo nameštenje. Osim toga, za dobijanje zaposlenja, često su neophodne preporuke, a na koji je način žena ponekad prisiljena da dođe do takve preporuke, ne moram ni da vam pričam. Uostalom tačno je, da u bogatim i razvijenim zemljama, među prostitutkama prevladavaju one, što su to postale iz obesti, no govoreći o tim ženama, ja sam imao u vidu čitav svet. Verujte mi, da kao pomorac znam o čemu govorim. Takvih je žena uvek bilo i biće ih, dok god postoji čovečanstvo. To je degradacija i obezvređivanje žene rećićete. Slažem se s vama. Mislim štaviše, da je to najniža prečka na društvenoj lestvici, do koje se žensko biće može srozati. Gori od toga je samo kriminal, krađe, ubistva, rasprodaja, pa i uživanje droge i slično. Pa ipak, kad te žene već poštoje, ne možete im odreći izvesnu pozitivnu ulogu u ljudskom društvu, ulogu, o kojoj sam otoič govorio. one pružaju utehu i zadovoljstvo osamljenim, ljubavi naprosto gladnim muškarcima. Dobar deo onih, koji traže njihove usluge, donose sobom pored fizičkog i duševni teret, koji bilo u celini, bilo pak njegov veći deo, ostavljaju u njihovim posteljama. U ljudskom društvu, ovakvom kakvo je, one nesporno imaju svoje mesto i svoj razlog za poštojanje. To međutim, da je ljudsko društvo danas daleko od idealnog, bez obzira koju zemlju uzeli za primer, jasno je i vama i meni. No bavila se neka žena prostitucijom iz nevolje ili iz obesti, ostajem pri tvrdnji, da i najbednija, najniže posrnula prostitutka, zaslužuje više poštovanja, nego udata žena, koja bezočno vara muža, stavljajući na kocku svoj brak i sudbinu svoje dece. Smatram, da svako smije sa svojim životom, da čini šta ga je volja, sve dok ne ugrožava slobodu i sigurnost drugoga. Sloboda svakog pojedinca, treba da je omeđena slobodom i sigurnošću drugoga i to treba da je njena jedina granica. Ako se pak neko poigrava sudbinom rođene dece, koju je stvorio iz sopstvenog zadovoljstva, taj ne zaslužuje nikakve obzire, ni bilo čije poštovanje. Možda će vam sve ovo, što sam upravo rekao, izgledati kao moralizatorsko naklapanje, kao bolesno presipanje iz šupljeg u prazno. Možda ćete moje stavove smatrati posledicom ogorčenja, što ga je u meni razbuktao postupak moje žene. Pomislivši to, možda ste čak i u pravu. Bilo kako mu drago, ja tako mislim i tu sebi ne mogu pomoći.” “U tome bih u priličnoj meri mogao da se složim s vama”, reče Dragišić. ”Preuzeti odgovornost za sudbinu dece, koju smo stvorili i učiniti sve što možemo, da ona bude što je moguće dostojnija čoveka, toliko bismo zaista svi morali da učinimo, ili da to makar pokušamo. Nego iskreno ću vam reći, vaša mi je pripovest veoma zanimljiva. Nameravate li da je nastavite?” ”Oh svakako. Gde sam ono stao?” ”Jedina ljubav rekoste, za koju ste u to vreme znali, bila je ljubav prostitutki po lučkim gradovima.”

   “Ah da! Život pomorca je težak i gorak, ali istovremeno na neki čudan način lep. Taj život može da se poredi sa neobičnim plodom, čiji gorak i opor ukus izaziva kletve i psovke, no čija opojnost pleni i privlači, stalno izazivajući neodoljivu potrebu, da se opojni plod ponovno uzima i uvek iznova uživa. Plovio sam dalekim morima, proklinjao svoju sudbinu, mrzeo pomorački život i istovremeno uživao u njemu. Gunđao sam poput omatorela, čangrizava medveda, zaricao se, da ću se prvom prilikom zauvek iskrcati, proklinjao more i uvek mu se iznova vraćao. Sve vam ovo može izgledati nerazumljivo, čudno i paradoksalno. Svaki će vam, međutim, pomorac reći sve najgore o svome životu, priznajući ipak, da ga ne bi menjao ni za jedan drugi. Takav vam je čovek, nezadovoljan i protivrečan. Takvo je u neku ruku i sve ono, što je čovek u duhovnom pogledu stvorio. Sve je, svako umetničko delo, svaki pokret, organizacija, svako društvo ili društvenoekonomska formacija, sve je nesavršeno, nedorečeno i protivrečno. U sve je svoje duhovne tvorevine, čovek ugradio deo sopstvene prirode. Bio sam kako rekoh, svojim životom ogorčen i očaran, mrzeo ga i voleo istovremeno. Kroz sve sam te godine, na adresu svoga bivšeg tasta, redovno slao novac, za izdržavanje moje kćeri. Iznos, što mi ga je sud odredio, povećavao sam za procenat, u kome su rasli troškovi života u zemlji, o čemu sam se obaveštavao iz naših novina, koje sam kupovao, kad god sam imao prilike za to. Više od toga nisam hteo da šaljem, jer sam znao, da taj novac ionako više služi za poboljšanje materijalnih prilika roditelja moje bivše supruge, no što biva utrošen na dobrobit i korist moga deteta. Ja sam se za svoju kćer ipak očinski brinuo i malo toga imam sebi da predbacim. U jednoj sam londonskoj banci otvorio konto na ime moje kćeri i na taj sam konto redovno uplaćivao velik deo, svojih, odista prilično visokih zarada. Štedeo sam i gomilao poput hrčka i mogu vam reći, da sam s vremenom, za svoje dete, prikupio pravo, malo bogatstvo. Brodovi su danas istina masivni i stabilni, pa ipak se i u naše vreme, na moru događa svašta. Pomorac i danas, baš kao i nekad, nosi štono kažu glavu u torbi i nema osobitih garantija, da će doživeti duboku starost. Napisao sam stoga testament i pohranio ga, kod londonskog advokata, Alfreda Stouksa. Testamentom sam svoju kćer odredio za svoju jedinu i isključivu naslednicu, opunomoćivši advokatsku kuću Stouks, kao i beogradskog advokata, Jovana Kalajdžića, da u slučaju moje smrti, pre punoletstva moje kćeri, zastupaju njene interese i uvedu je u posed imovine, što sam je za nju stekao. Taj advokat Jovan Kalajdžić, poticao je iz našeg kraja i bio nekakav daljnji rođak moje ujne Marije. Još za ujakova života i moga odrastanja u ujakovoj kući, svraćao je ponekad do nas i ja sam ga odatle poznavao.

                                                                    8

Došlo je leto, osamdeset i prve godine. “El Tiburon”, brod pod panamskom zastavom, na kome sam tada plovio, uplovio je jednog julskog dana, nešto malo iza podneva, u hamburšku luku. Prevozili smo tovar tropskog voća iz Gvajane. Obavljen je pregled tereta i ostale formalnosti i nemački su carinici i predstavnici lučkih vlasti, napustili brod. Izašao sam na palubu. Tamo zatekoh moga dobrog prijatelja, trećeg oficira stroja. Ja sam, zaboravih vam reći, bio prvi oficir, ili kapo di makina, kako mi pomorci običavamo da kažemo. Bio je rodom Argentinac i zvao se Manuel Gomez. Sedeći na nekakvu poveliku sanduku, Gomez je nežno, prstima prebirao po gitari i pevušio nekakvu svoju, omiljenu pesmicu, za koju je tvrdio, da ju je sam spevao. Tu smo pesmicu, mi, Gomezovi prijatelji, znali naizust, a ja sam je štaviše bio preveo na srpski. Gomez je pevao: ”Adyos para siempre, adyos querida, para ti canto esta cancion, sin ti la vida, no es la vida, sin ti es triste el corazon.” U mome, ne baš odveć umetničkom prevodu, ova pesmica glasi: ”Ostaj mi draga, zbogom zauvek, odlazeć sada pevam ti ja, život bez tebe, život i nije, a srce samo za tugu zna.” Godinama ploveći po svetskim morima i pod različitim zastavama, čovek znate možda i ne postane savršen poliglot, ali svakako nauči ponešto od mnogih jezika, naročito ako plovi u onako šarolikom, u svakom pogledu heterogenom društvu, u kakvom sam ja plovio. Obratih se Manuelu na španskom: ”Porque amigo solamente cantas de amor? es mucho mejor intentar a encontrar el amor. Vamos nos alla ciudad, para buscar algunas muchachas. Dicen que aqui eso no es muy dificil.” Pitao sam ga, zašto samo peva o ljubavi rekavši mu, da je bolje ljubav potražiti, nego o njoj pevati, pozvao sam ga, da zajedno izađemo u grad, gdje ćemo možda pronaći kakve devojke, što kažu ovde ne bi trebalo da bude naročito teško. ”Tienes razon como siempre amigo”, reče Manuel. Eso es muy bien. Soy de acuerdo con tu propuesta y me gustaria tanbien a mi ir a la ciudad e intentar a encontrar alguna muchacha. Espera un momento que cambie las prendas y me voy con tigo.” To je veoma dobro prijatelju, u pravu si kao i uvek. Slažem se s tvojim predlogom. I ja bih voleo, da izađem u grad i da pokušam da nađem kakvu devojku. Pričekaj časak da se presvučem i eto me s tobom. To je bio, slobodno preveden, Manuelov odgovor. Izašli smo u grad. Ne znam da li vam je poznato gospodine i da li ste makar slušali o tome? U hamburškoj četvrti Sankt Pauli, postoji ulica, zvana Reeperbahn, a to vam je prava tržnica ljubavi. S obe strane ulice nižu se izlozi, ili bolje rečeno, s ulične strane ostakljene kabine, u kojima stoje ili sede posve nage, ili što je moguće oskudnije odvene devojke. Vi šetate ulicom, razgledate i birate. Cure vam se iza izloga osmehuju, domahuju vam, šalju vam poljupce, rečju, pozivaju vas i nude vam se. Ako vam se neka od devojaka dopadne, pa se za nju odlučite, plaćate unapred odredjenu tarifu, ulazite u njenu kabinu i pošto ona, navukavši zavesu zamrači prostoriju i odvoji vas od ostatka sveta, uzimate na priručnom ležaju, vašu porciju kupljene ljubavi i odlazite svojim putem i za svojim poslom. A devojaka mogu vam reći, ima zaista za svačiji ukus. Ima ih dečački vižljastih i onih sa bujnim, junonskim oblinama, visokih i dugonogih, krhkih i nežnih poput ptičica, jedrih i snažnih poput amazonki. Ima najsvetlijih plavuša i egzotičnih cura, crnih poput abonosa, podrazumevajući naravno, sve moguće nijanse, što ih mozete zamisliti, među tim dvema krajnostima. Moj prijatelj, temperamentni Manolito, odmah je uleteo u ordinaciju jedne stasite mulatkinje, čije draži odista behu zamamne. Ja sam nastavio da šetam i razgledam. Gomez i ja, dogovorili smo se prilikom izlaska u grad, da se ne čekamo i ne tražimo. Uostalom, obojica smo znali gde nam je brod i gde nam se valjalo vratiti. Šetao sam tako reperbanom i razgledao. Odjednom stadoh kao ukopan. Iza jednog izloga, stajala je, odsutno i nezainteresovano gledajući niz ulicu, neobično lepa devojka. Moglo joj je biti osamnaest, najviše dvadeset godina. Oskudan je kupaći kostim, njene čari više otkrivao i nudio, već što ih je prikrivao. Bila je visoka i vitka, ali ženstveno vitka. Nije u nje bilo ni traga mršavosti, ili onoj, dečačkoj vižljavosti, kakva se često sreće u današnjih, mladih devojaka i kakva bar meni, deluje bespolno. Imala je vitak struk, bujne grudi, siroke bokove i duge, snažne, savršeno izvajane noge. Lice joj je bilo ovalno, sa istaknutim jagodicama. Setan pogled, krupnih, tamnih očiju i to, posve slovensko lice, nekako poznato, prisno i drago, naprosto me prikovaše za mesto, na kome sam stajao. Svakako je južnjakinja, pomislih. Čak je veoma moguće, da je Jugoslovenka. Odveć je visoka za Italijanku, Špankinju, Portugalku, Grkinju ili Turkinju. Pa onda to lice, to tako prisno, poznato, domaće lice. Takva se lica, pomislio sam, sada, za ovih, vrelih, letnih dana, zacelo mogu često sresti, na plažama našeg Jadrana. Nikako mi nije uspevalo, da se otmem snažnom utisku, da sam tu devojku nebrojeno puta sreo. Ah, prokleta nostalgija, pobunih se u duši. Nikad je se neću osloboditi. U običnoj, belosvetskoj kurvici, ja odjedared vidim dragu zemljakinju. Pa šta ako i jeste Jugoslovenka? Šta s tim, ako mi je stvarno zemljakinja? Nije mi sestra dođavola. I da li sam ja najposle došao ovamo da mudrujem, ili da svome ubogom, mornarskom životu, dodam malo začina? Ako u svakoj prostitutki počnem da gledam sestru, koju konačno nikad nisam ni imao, ne treba dovraga ni da dolazim na ovakva mesta. Devojka se međutim načas okrenula leđima prema ulici, kao da je htela, da je osmotrim i sa te strane. Gusta joj je crna kosa, u talasima padala niz leđa, gotovo do samih krsta. Nožni su joj listovi bili divno izvajani, stražnjica okrugla, jedra, savršeno oblikovana. Ispod glatke, zategnute kože, činilo se, da mišići podrhtavaju i poigravaju, kao u rasna konja. Život je u njoj divlje pulzirao i čitavo je njeno biće, odisalo zdravljem, snagom, lepotom, bujnošću i čulnošću. Ponovo se okrenula. Izraz lica bio joj je ozbiljan i odsutan, čak mi se činio tužan. To ozbiljno držanje, to odsutno lice i nezainteresovan pogled, kojim je posmatrala ulicu, činili su, da ova devojka, usprkos stasitoj, rasnoj pojavi, među svim ovim prodavačicama ljubavi, izgleda nekako bezazleno, nevino i čedno. Prosto da se čovek upita, šta će ona tu i kako je uopšte zalutala ovamo. Njen način pomislih, njen specijalitet. Svaka od njih ima svoj način. Ova reklo bi se, hvata na čedan izgled. Usprkos svemu, zaista je divna. To joj se mora priznati. Odnekud je dopirala tiha, setna pesma. ”Good by my love, good by, good by auf Wiedersehen”, pevao je visoki, gotovo hermafroditski, pa ipak ugodni tenor, Denisa Rusosa.

   Priđoh devojčinoj kabini pokucah na prozorče. Devojka otvori prozorčić. ”Good afternoon baby”, oslovih je na engleskom, pošto je moj nemački, u to vreme bio veoma loš. Devojka kimnu glavom. ”How much I have to pay?” ”Hundred marks”, odgovorila je kratko. Izvadih novčanicu od sto maraka i pružih joj je. Otvorila mi je i ja uđoh u njenu kabinu. Seo sam na ležaj pored nje. Ustala je, da navuče zavese. ”Not yet! Just a moment please”, rekoh zaustavljajući je. ”You are not a German?” ”No, I am not.” Kao što sam i pretpostavljao, nije bila Nemica. ”And where are you from? From wich country?” Pitao sam je odakle je, iz koje je zemlje. ”And why do you ask me? Is that inportant?” Zašto me pitate? Da li je to važno, pitala je devojka, a u glasu joj se osećalo negodovanje. “O, tell me please, I really want to know” Recite mi molim vas, želim da znam. ”And I vould like to know, did you come to fuck or to interwiew me?” A ja bih željela da znam, da li ste vi ovamo došli da vodite ljubav, ili da me intervjuišete, uzvratila je devojka pitanjem, a u glasu joj se sada pored negodovanja, osećala i nestrpljivost. ”I ounly asked, because you loock out like a girls from my country.” Samo sam pitao, jer izgledate, kao devojke iz moje zemlje. ”Well, I am from Yugoslavia. Are you content now?” Dobro, iz Jugoslavije sam. Jeste li sada zadovoljni? ”Pa onda možemo da govorimo srpski, umesto da se mučimo sa engleskim. Ja sam naime takođe Jugosloven rekoh.” “Ah tako”, uzdahnu devojka i kao da nije bila oduševljena, što je u meni našla zemljaka. ”Kako se zoveš curice”, upitah. ”Gordana, glasio je devojčin odgovor. Pretrnuh. Ovo lice, tako poznato i prisno, tako drago i blisko, ovo osećanje, da sam tu devojku i ranije sretao, o, sveta bogorodice! Zla slutnja pogodi me poput groma. ”Gordana veliš, Gordana! A prezime?” ”Šta će vam to”, prošapta devojka i sama uznemirena i uplašena, mojim mrtvačkim bledilom. I zar ime nije dovoljno?”Čvrsto je uhvatih za ruku. “Slušaj devojko! Hoću da znam tvoje prezime! Reci mi molim te! Moraš mi reći. Ja to moram da znam. Od mene te neće snaći nikakvo zlo. U to možeš biti posve sigurna. Kunem ti se svime, što mi je sveto.” ”Maksimović, zovem se Gordana Maksimović”, reče devojka jedva čujno, gotovo šapćući.

                                                                          9

   Ah gospodine, ima li i u jednom jeziku, kojim govore ljudi reči, kojima bih mogao da izrazim sve ono, što sam u tome trenutku osetio? Da li bih i na jedan, čoveku dostupan način, mogao da opišem onaj vihor osećanja, što mi je uzvitlao dušu. Nije bilo nikakve sumnje. Vi verovatno naslućujete. Preda mnom je stajala moja kći. Ovde kraj mene, u ovoj jazbini, u ovoj, razbludnoj dolini poroka, velikog, lučkog grada, nalazilo se moje dete, jedino dete, koje sam ikad imao i koje nisam video punih šesnaest godina. Gordana navuče zavese i sede na ležaj pored mene. Bili smo sami u polumračnoj kabini, a činilo nam se, da smo sami i na planeti. Ostatak sveta, za nas je prestao da postoji. Zagrlih moju devojčicu,privukoh njenu glavu na svoje grudi i zaplakah, kako nisam plakao još tamo, od najranijeg detinjstva. Jecaji su mi potresali telo, a kroz jecanje sam ponavljao, kao u bunilu: ”Kćeri, kćeri, moja kći, moja devojčica, moja, mala Gordana. Napokon sam te pronašao.” ”Tata, tata, šaputala je moja devojčica, a ta reč, to ime, kojim me punih šesnaest godina nije niko nazvao, bilo je blagotvorni melem za moju nesrećnu dušu i činilo me neizrecivo srećnim. ”Gordana, kćeri, kako, zašto, šta se to s tobom desilo, zašto si ovde za ime sveta, gde ti je mati, pričaj mi, pričaj, sve mi reci.” Sve sam ovo izgovorio u magnovenju, smušeno i zbrkano, pribirući se ipak postepeno. Možda ćete se upitati, kako to, da nisam poznao svoje dete. Kako nisam makar naslutio, da se preda mnom nalazi moja kći? I sam sam sebi često postavljao to pitanje. Ja međutim punih šesnaest godina nisam video moju devojčicu i zapamtio sam je kao malo dete, koje tek što beše navršilo dve godine. A znate li gospodine, možete li da zamislite, kroz kakve i kolike preobrazbe mora da prođe ljudska jedinka, da bi od nejaka, dvogodišnjeg deteta, izrasla u bujnu, savršeno razvijenu, odraslu, mladu ženu. A nije li uostalom moje zaustavljanje baš pred njenim izlogom, bilo svojevrstan, tajanstveni impuls nagonskog prepoznavanja, neodređena, ali snažna slutnja moje duše? Nije li vanredna naklonost, što sam je prema devojci osetio, čim sam je ugledao i silovita snaga, kojom me privlačila, bila išta drugo, do zov krvi? No da se vratimo mojoj priči.

   Iz kazivanja moje kćeri, doznadoh, šta se s njom zbivalo, za poslednjih šesnaest godina.

                                                              10

Miloš Dragišić pogleda na sat. Mogli bismo, da se vratimo u restoran”, reče. ”Već je pola četiri i mora da su otvorili.” “U redu”, složi se njegov sagovornik. Restoran je zaista, premda gotovo bezljudan, ipak bio ponovo otvoren. Sto, za kojim je i otpočelo njihovo poznanstvo, bio je slobodan, pa Miloš i Janko, zauzeše svoja pređašnja mesta. Konobar priđe njihovu stolu. ”Ja ću kafu a vi?” Dragišić je upitno pogledao sagovornika. “I meni kafu i jedan mali konjak uz toll, odvrati ovaj. Konobar očas donese piće. Janko sasu konjak u kafu, našto Dragišić i protiv volje, načini kiselo lice. “Našto li mora da liči taj napitak”, pomisli. “O, sasvim dobra stvarll, reče Janko, kao da mu je bilo moguće, da pročita misli svoga suseda za stolom. “Stari, pomorački običaj. Bistri um i podiže raspoloženje. Deluje dakle blagotvorno, barem na onoga, ko u to veruje. Uostalom ni mnoga druga sredstva, uključujući i mnoge, posve ozbiljne lekove, neće delovati, ako ne verujete u njihovu korisnost i efikasnost zar ne? No, gde ja ono stadoh? Ah da! Moja je kći počela da mi priča, šta se sve s njom dešavalo, za proteklih šesnaest godina. Nadam se, da vam moja priča, nije odveć dosadna.” “O ne, ni u kom slučaju! Baš naprotiv”, otpovrnu Miloš. ”Priča je veoma zanimljiva, samo se bojim, da je odveć lična, pa mi je pomalo neugodno zbog vas.” ”Ah, to nije važno i uopšte ne treba da vas brine. Kad čujete priču do kraja, biće vam jasno. Ali, da nastavim.

   Četiri je godine živela moja kći, kod materinih roditelja u Slavoniji. Deda i baba je nisu voleli, što je inače veoma redak slučaj. Ta su čudovišta, u rođenoj unuci gledala samo moju kćer, a ne i dete svoga deteta. Oni su štaviše, malu Gordanu smatrali teškim teretom na Irminim plećima i ozbiljnom smetnjom, na njenom, životnom putu. Duboko su verovali, da bi se njihova kći, lako i srećno ponovo udala, samo da nema deteta. Posledica takvog stava i odnosa ovih ograničenih ljudi prema sirotoj devojčici, bila je posvemašnja nebriga, zapuštenost i zanemarenost, kojoj je dete bilo izloženo, umesto da bude obasuto ljubavlju, nežnošću i razumevanjem. Topli dom moja kći kod tih ljudi nije imala, a kao što sam i predvideo, novac, što sam ga slao na ime njenog izdržavanja, trošen je na sve drugo, samo ne na korist moje devojčice i za njeno dobro. Mala je sirotica bila neishranjena, prljava i zapuštena. Išla je u ritama i služila seoskoj deci za potsmeh i ruganje. Seoske žene, njihove komšinice, krstile su se od zaprepašćenja štono reč levom i desnom. U čudu i sa zgražanjem, pitale su se ove dobre žene, kako je moguće, da deda i baba, premda istini za volju i sami prilično siromašni ljudi, mogu da dopuste, da im unuče živi poput prosjačeta, jedva malo bolje od kakva kučeta, kome se ne zna gospodar. ”Kako se boga ne bojiš Luco? Gde će ti duša jadna ne bila”, upitala bi kadšto poneka od smelijih komšinica, moju bivšu taštu. ”Grehota je jadna i sa marvinčetom tako postupati, a kamoli s tim sirotim nevinašcetom, s tim anđelom božjim.” ”Kakav anđeo žene, bog s vama! Đavolče je to, kao što joj je i ćaća s vražje strane”, odgovarala je na prekore dobronamernih komšinica, moja bivša tašta, koja se inače smatrala veoma pobožnom katolkinjom. ”Najposle”, nastavljala bi matora veštica, Irmi je ubiti nećemo, pa ako joj je suđeno da preživi i preživeće. Ako joj je pak suđeno da umre, neka umre. Šta mi tu možemo. Biće to božja volja i božje davanje, a znate kako se veli. Što je od boga, slađe je od meda.” Čuvši od moje kćeri, za ovo besmisleno trabunjanje, njene čudovišne babe, opsovao sam boga, kome se ta aždaja od žene molila i sve svece nebeske, koje je ona prizivala i kojima se obraćala. Vidite, ja odista nemam ništa protiv religioznih ljudi. Smatram štaviše, da bi vera u boga bila divna stvar, kad bi je ljudi iskreno ispovedali i dosledno se pridržavali njenog učenja. Redovno odlaženje u crkvu međutim i ispunjavanje verskih formalnosti, mnogima čini mi se služi, samo za umirenje savesti, zbog najrazličitijih neljudskosti, što su ih počinili. Takvi ljudi misle, da će im bog oprostiti sva zla, što su ih počinili, samo ako mu se pomole. Ako bog i postoji, njihove molitve zacelo ne dopiru do njega. Njihove su molitve prazne, kao što je prazna i njihova duša i jedino, čemu bi takvi ljudi smeli i morali od boga da se nadaju, jeste pravedna, zaslužena kazna.

   Kad joj je bilo pet i po godina, devojčica se, jednog zimskog predvečerja, pošto je prethodno zbog neke sitnice, bila pretučena od svoje zlobne, nemilosrdne i neljudske babe, odlučila na očajnički korak. Rešila je, da pobegne od kuće. Imala je mali, lagani kovčežić od čamovine, što sam joj ga svojevremeno još ja napravio, a u kome je čuvala ono malo igračaka što ih je imala, ono malo bednih ostataka i krhotina, nekad srećnog detinjstva. Uzela je svoju najmiliju, staru lutku, strpala je u kovčežić, ogrnula se starim, pohabanim i premalenim kaputićem, izišla iz kuće i dvorišta i krenula, ne znajući ni sama kud. Samo što dalje, od pakosne, čangrizave babe i gotovo vazda pijanog dede, mislilo je dete. Kasno u noć, jedan seljak, koji se saonicama odnekud vraćao u selo, našao ju je duboko u šumi, zaplašenu, uplakanu i gotovo promrzlu. ”Za ime sveta, pa to je unuka matorog Bagarića, uzviknuo je seljak, prepoznavši pri svetlosti baterijske svetiljke, musavo, uplakano dete, podigavši je iz snega i smestivši u saonice. ”Hajde, hajde, nemoj da plačeš”, umirivao je ovaj dobričina uplakanu devojčicu. Sad će tebe čika Ilija lepo umotati i zagrejati, a uskoro ćemo i u selo. Šta bi tim ljudima za ime božje? Kako to paze na to jadniče? Ta mala je mogla u šumi smrtno stradati.” Umotao je dete u ćebad, koju slavonci uvek imaju u saonicama i poterao konje u kas. Umotana u toplu ćebad, slušajući ujednačenu, prijatnu zveku praporaca kojima po tamošnjem običaju, behu okićeni seljakovi konji, devojčica se načas osetila srećnom. Zamišljala je, da putuje nekud daleko, u nekakvu divnu zemlju bajki, gde niko nikome ne želi zlo, gde nema batina ni grdnji, gde je svako svakome prijatelj. seljak je tiho, sebi u bradu, gunđao nešto o ljudima, koje bi on obesio, da mu je dati vlast, makar samo na dvadeset i četiri sata. Zveka praporaca razlegala se kroz tišinu zimske noći. Dete je utonulo u dubok, okrepljujući san. Sutradan je seljakova kći, koja je znala Irminu adresu, pisala mojoj bivšoj supruzi, a svojoj školskoj drugarici, neka odmah dođe po devojčicu i odvede je sobom, ako ne želi, da je njeni opaki, glupi roditelji, svojom nebrigom i nemarom, ubiju. Zamislite! Ti ljudi, kad je mala nestala, nisu alarmirali selo, niti su prstom makli, s namerom, da je traže i pronađu. Možda su čak priželjkivali, da dete negde strada, pa da tako nesrećan slučaj, oslobodi njihovu voljenu kćer nepotrebna tereta. Irma je zaista doputovala u selo i nakon svađe s roditeljima i teških reči, odvela je dete sobom. Kad je maloj bilo šest godina, materi joj je pošlo za rukom, da uz pomoć nekakva daljnjeg rođaka ode u Hamburg i da se tamo, u nekakvu restoranu, zaposli kao konobarica. Devojčica je brzo naučila nemački jezik i prilagodila se novoj sredini. Deca se lako prilagođavaju, kao što se i mlade biljke lako presađuju. Između svega živoga na ovoj planeti, postoji daleko veća sličnost, no što bi čovek u prvi mah pomislio. Moja je kći pošla u školu i veoma dobro učila. Čak bi se moglo reći, da je pokazivala znake izuzetne inteligencije i nadarenosti.

   Irma je međutim dovodila u stan sad ovog, sad onog ”prijatelja”, a dete je, u svome neznanju i svojoj čednosti, taj defile muškaraca kroz njihov stan i kroz materin život, smatralo nečim, sasvim normalnim i običnim. I pored raspusna života, Irma je malu dobro pazila. Dete je bilo dobro hranjeno, brižljivo i s ukusom odeveno i držano u redu i čistoći. Devojčica se telesno i duševno preporodila i naprosto procvetala. U poređenju sa mučnim prilikama, u kakvim je živela kod babe i dede, sada joj je bilo rajski udobno. Mršavo, kržljavo, izgladnelo i večito musavo dete, koje se samo svojom, urođeno snažnom prirodom odupiralo posvemašnjem zaostajanju, izraslo je u bujnu, naprednu, istinski lepu devojčicu. Izgledalo je, da su se životne prilike moje kćeri sredile i koliko toliko upristojile. Ima nažalost jedna nepobitna istina, koju ljudi najčešće zaboravljaju. Što je naime s početka bilo sakato i nakazno, vreme ne može ispraviti. Nije bilo nikakve šanse, da Irma, uz svoj način života, obezbedi kćerki srećno detinjstvo i zdrave uslove za razvoj. Najveća je nevolja za malu bila u tome, što joj je mati iz dana u dan, živela sve neurednijim životom. Počela je i da pije. Irma je verovatno i ranije pila, kao što uostalom čine sve žene njenog, životnog stila, slična morala i sličnih svetonazora, no povremeno i prigodno pijenje, sve je češće prerastalo u opijanje do besvesti. Gubila je jedan posao za drugim. Prijatelji joj, nekad ugladjeni, pristojni, elegantno obučeni i po svemu sudeći dobrostojeći ljudi, napustili su je, a zamenili su ih oni skromnijeg, imovnog stanja, što su na društvenoj lestvici stajali mnogo niže. Bili su to u većini strani pečalbari, pohabani, mračni tipovi, često pijani, a ponekad i narkotizirani. Irma je sve žešće posrtala, sve očitije propadala, nezaustavljivo tonući prema samom dnu i talogu ljudskog društva. Alkohol joj je razarao telo, dušu i UM.   

   Sedamdeset i četvrte, udala se Irma za turskog pečalbara, Hasana Erguna, pet godina mlađeg od sebe, čoveka opaka, sklona neradu, kriminalu i razvratu. U vreme materine ponovne

udaje, maloj je Gordani bilo jedanaest godina. Udaja ne samo što nije zaustavila propadanje moje bivše žene, već ga je, može se mirno reći, pospešila, ubrzala i upotpunila. Ovo dvoje nesrećnika, nisu pomogli jedno drugome, stvorivši jednu, koliko toliko skladnu zajednicu. Oni su svojim brakom, od dveju manjih, pojedinačnih, načinili jednu zaista veliku, zajedničku nesreću. Povremeno su radili, a češće živeli od socijalne pomoći. Oboje su se opijali, a nisu izbegavali ni vanbračne ljubavne, ili bolje rečeno seksualne avanture. Kad bi s vremena na vreme došli do znatnije sume novca, okupljali bi u stanu sebi slične žene i muškarce, priređivali bančenja i terevenke, koje bi, nakon što bi piće svima pomutilo pamet, neretko prerastale u istinske orgije. U bračnoj zajednici ovih propalih duša, učestaše svađe, pa i tučnjave. Jednom je tako Irma, svoga turskog dilbera ranila nožem, zbog čega je bednik morao da odleži desetak dana u bolnici. Drugom je pak prilikom on nju otpremio u bolnicu, gotovo je na smrt pretukavši. Pa ipak, ovo dvoje izgubljenih, nisu nipošto hteli da se razvedu i raziđu. Naprotiv, držali su se jedno drugog, kao utopljenik slamke, smatrajući valjda, da su jedno drugome poslednja šansa, i verovatno se silno plašeći samoće i napuštenosti. I sam mislim, da je posle neizlečive bolesti, samoća, odnosno usamljenost, najveće zlo, što može da zadesi ljudsko biće. Kad se nisu svađali ili tukli, kad nisu pokušavali, da jedno drugo osakate ili čak ubiju, ovo dvoje posve poremećenih ljudi, očajnički se bacalo jedno drugome u zagrljaj, divlje se sjedinjujući, kao da bi da proždru jedno drugo, obuzeti neobuzdanom, životinjskom požudom. U toj košmarnoj zajednici, u tome jadu i čemeru, rasla je moja kći, moja mala Gordana, kojoj sam, kad se rodila, hteo da poklonim čitav svet. Kakva je biljka mogla da se razvije u toj duhovnoj i moralnoj pustinji? Kakav je cvet mogao da procveta, na tome bunjištu ljudske izopačenosti? Završiti školovanje, osposobiti se za bilokakav posao i zauvek raskrstiti s majkom i očuhom. Bila je to po njenom kazivanju, želja moje kćeri, spočetka istina nejasna i maglovita, no iz godine u godinu sve jasnija, određenija i uobličenija. Sve bi se možda tako i desilo, ali ... često u svojim planovima, željama i nastojanjima, čovek nažalost natrapa na ono sudbonosno ali, što tvrdnju, da je svako krojač svoje sudbine i kovač sopstvene sreće, neumitno uteruje u laž. Već u petnaestoj godini, moja je kći bila ne samo posve odrasla i savršeno razvijena, nego i neobično privlačna devojka. Njen očuh poče u njoj da gleda privlačnu i poželjnu, mladu ženu, a ne više dete, koje je ženidbom na neki način usvojio i o kome je bio dužan da se brine. Kad žena ne bi mogla da ga čuje, dobacivao bi pastorci kojekakve dvosmislice i bezobrazluke, na svome rđavom, nemačkom jeziku. Nastojao je, da se u prolazu što češće očeše o nju, namestivši ruku tako, da joj ovlaš dodirne stražnjicu, butinu ili grudi. Ponekad bi je opet blago uštinuo za obraz, a požudnim pogledom, naprosto ju je svlačio. Jednom joj je, na svojoj nespretnoj, tursko-nemačkoj papazijaniji od jezika, učinio nedvosmislen predlog. ”Du gizel, cok gizel! Du schönes Mädchen verstanden? Wir schlafen zusammen. Ben seni seviorum! Ich liebe dich. Deine Mutti Irma nicht wissen. Keiner wissen. Es wird uns schön sein. Govorio joj je, da je lepa i da je on voli. Pozivao ju je, da s njim spava, obećavajući, da će im biti lepo i da ni njena mati, ni bilo ko drugi, neće o tome ništa znati. Opalila mu je žestok šamar i čovek se povukao uz zlobno, satansko smejuljenje. Ispričala je majci šta joj se desilo, želeći da u nje potraži utehu i zaštitu. Na nesreću, sve se to događalo za vreme jednog od onih razdoblja, kad su Irma i njen turski dragan živeli u miru i ljubavi, satirući se uzajamno samo životinjskom požudom i ljubomornim scenama. Kad joj je Gordana saopštila sve o svojoj nezgodi sa očuhom, mati joj se razbesnela poput tigrice. “Šta”, uzviknula je ova nerazumna žena. “hoćeš li to da kažeš, da ti je Hasan udvarao? Kako možeš da tvrdiš tako nešto? Kako te samo nije stid, balavice pokvarena i uspaljena! Uobrazila si, da su tvoje želje stvarnost je li? Znaš li šta si ti? Ti si jedna mala svrbiguza, jedna balava, uspaljena faškalica, kojoj donja pamet, sve više nadvladava gornju. Eto šta si! I znaš šta još? Takva šmizla, kao što si ti, još me uvek ne može ugroziti ni kod Hasana, ni kod bilo kog drugog muškarca. Još uvek ni jedna balava drkalica, ne može da mi stane uz bok. Udvarao ti se Hasan veliš. Zvao te, da spavaš s njim. Ma nije nego! Gluposti, sve same gluposti. Hasan istina jeste hulja, ali toliki podlac ipak nije. od njega se može svašta očekivati ali tako nešto... Uostalom, ako ti je štogod i rekao, učinio je to zato, što ga izazivaš. Misliš li da ja ne primećujem, kako vrtiš guzicom i nepristojno obučena, gotovo naga, paradiraš stanom, nudeći njegovim pogledima svoje mlado meso. I onda, šta će čovek. On je najposle samo muškarac. Da si ti bila pristojna i ponašala se čedno, on ti zacelo ne bi ništa rekao. Ni pas ne mrda, dok kučka repom ne mane.” Gordani se smučilo. Smučili su joj se mati i očuh, smučila se i sama sebi, jer nije imala snage i nije znala, na koji način da se izvuče iz ove, bolesne sredine, kako da jednom zauvek pobegne od ovih ljudi, iščašenih duša i posuvraćenih karaktera. Osetila je žestok nagon na povraćanje. ”Ne deri se na mene”, obratila se materi, glasom tihim, no nabijenim mržnjom i osećanjem odvratnosti. ”obratila sam ti se kao materi, a ti si na mene izbljuvala svu svoju glupost i pokvarenost. Misliš li zaista, da me tvoj Hasan zanima, da ga izazivam i da bi mogla, štaviše i željela, da legnem s njim. E pa slušaj! Kad bi čitav svet propao, kad bi negde, na nekom osamljenom, pustom ostrvu, ostali sami tvoj Hasan i ja, ni tada ne bih pristala, da s njim nešto imam. Sve i kad bih znala, da kroz čitavi život neću doznati šta je muško, ako ne legnem s Hasanom, ja ne bih pristala, da pripadnem tvome tromom, masnom, ljigavom i plesnivom mužu. Jesi li razumela? I znaj! Da si ti prava mati, kao što nisi, ne samo što ne bi smela da mi kažeš sve ovo, što si mi rekla, ne imajući za to ni najmanjeg razloga, no bi me branila od tuđih, zlih jezika, nabeđivanja i kleveta i bila bi spremna svakome oči da iskopaš, ko god bi se usudio, da mi na glavu saspe makar samo i delić onoga, čime si me ti maločas obasula. Neka ti je na čast. Ti nisi mati, nego si kučka.” Izišla je iz stana, zalupivši vrata za sobom. Spolja je još čula, kako joj mati, iza zatvorenih vrata, gunđa nešto o uspaljenim balavicama, koje čim brucaju, misle da su centar, oko koga se okreće sve što je muško, na ovome, šugavom svetu. Dugo je šetala obalom Alstera, posmatrajući labudove, kako elegantno i bez napora brode, jedva nešto malo namreškanom, u jezerenom vodom. Posmatranje ovih veličanstvenih ptica, pomoglo joj je, da se smiri i pribere. Majci se, čvrsto je rešila, više nizašta neće obraćati. Staraće se, što je moguće više sama o sebi i nastojaće, da sama ispliva iz svake kaljuge, u koju sudbina bude pokušala da je gurne i utopi.

   Pitate se verovatno, kako je Irma mogla, da se prema rođenoj kćeri ponese onako, zlobno i dušmanski. I sam sam o tome mnogo razmišljao. Vidite ja mislim, da je moja supruga ostala ono, što smo navikli da smatramo normalnom ženom, da je sačuvala brak i porodicu, ona bi se verovatno kao i svaka mati, radovala kćerkinu odrastanju i sazrevanju. Priželjkivala bi unučad i očekivala bi starost bez panike, nadajući se, da će i u tome, životnom dobu naći nešto lepo, jednu novu lepotu, kao što čovek nalazi lepotu u bojama, kojima jesen oslikava umiruću prirodu. Ona je međutim bila izopačena, upropašćena žena, naviknuta, da iz zanimanja, kojim su je sretali muškarci, izvlači korist za sebe i tako se protura kroz život. Njena je seksualnost bila njeno jedino oružje i oruđe, njen jedini kapital. Pretnja starosti, visi kao Damoklov mač nad glavom takvih žena i one se ničega ne plaše toliko, koliko se plaše časa, kad će muški pogledi početi da ih zaobilaze, ili da se na njima zadržavaju tek ovlaš, iskazujući umesto zanimanja, želje i požude, ravnodušnost, pa možda čak i prezir. Draži tela su kako rekoh, poslednje i jedino, što takve žene imaju i kad im neumitno i neminovno starenje jednom oduzme njih, one ostaju isceđene i pohabane, odbačene i napuštene, nikome potrebne i od svih zaboravljene. One ostaju same, licem u lice sa svojim promašenim, proćerdanim, uzalud prohujalim životom. Njima ne ostaje drugo, do da na grobu sopstvenih uspomena i same lagano umiru. Ma kakvu raskoš doživele u svojoj mladosti, ma kolike visine dosegle u vreme blistanja njihovih ženskih čari, one se u starosti neretko survavaju u ponor najcrnje, kako materijalne, tako i duhovne bede. Ne veli naš narod uzalud: ”Mlada kurva, stara prosjakinja.” U svojoj mladosti, te žene neodoljivo podsećaju na one uboge, noćne leptire, što bezumno lete prema plamenu sveće, koji će ih spržiti. Kao i većina takvih žena. Irma nije mogla da voli svoju odraslu kćer. Ona nije mogla da voli ničiju mladost osim svoje, a u kliktajima nabujalog devojaštva, svoje posve odrasle, savršeno razvijene, pa usto i veoma privlačne kćeri, ona je jasno i nedvosmisleno čula posmrtno zvono sopstvenoj mladosti:

Ovo što sam rekao o ženama, nije nikakav izraz muškog šovinizma i mnogo bi se od ovoga moglo primeniti i na muškarce. Slično se ustvari može reći za sve ljude, što su se u mladosti ponašali bahato i sileno, žrtvujući najlepše doba svoga života porocima i niskim strastima.

   Gordanini odnosi s majkom, posve su zahladneli. Devojka je nastojala da shvati majku, naslućujući njeno duševno stanje, podozrevajući, da i materino vezivanje za propalog, razvratnog, turskog pečalbara i odbojan stav prema rođenom detetu, nije ništa drugo, do bezuman, uzaludan pokušaj istrošene duše, da zaustavi neumitni tok vremena, da odloži neizbežnu, a kobnu starost i da se sačuva od usamljenosti i napuštenosti. Majku je više žalila nego mrzela, pa ipak, nije više nikad pokušala, da u nje potraži zaštitu, utehu ili razumevanje. Odjednom se osetila neobično jakom, mnogo jačom od te jadne, propale, nesrećne žene, koja joj slučajno beše mati. Nije sa majkom delila ni teret tuge i potištenosti, ni mršava nadanja, ni retke bleskove sitnih, bledih radosti. Materi se nije obraćala gotovo ni zbog čega i njihovo se međusobno opštenje, svodilo uglavnom na beznačajna, a neizbežna pitanja i kratke, odsečne, mrzovoljne, mahom jednosložne odgovore. Činilo se, da joj se i očuh povukao i odustao od svojih razvratnih namera i samo je s vremena na vreme devojka primećivala, kako je ovaj, brutalni čovek, posmatra divljim, podmuklim i požudnim pogledom. Ti pogledi nisu obećavali ništa dobro, no nesrećno dete nije pokazivalo strah, nagonski osećajući, da bi njezin strah samo obradovao razvratnika, a možda ga čak i ohrabrio. U samoj stvari, njezin bi strah bio najpikantniji začin, njegovoj, životinjskoj požudi.

   U životu bračnog para Ergun, i dalje su se smenjivala razdoblja relativnog mira, sa periodima razularenih terevenčenja, svađa i tučnjava. Prilikom jedne takve tučnjave, Hasan je ponovo, gotovo na smrt pretukao Irmu. Slomio joj je ruku i naneo druge povrede, zbog kojih je nesrećnica, neizostavno morala u bolnicu. Gordana je ostala sama s očuhom. Razvratnik je pomislio, da je konačno došao čas, da nakon duga i bolna čekanja, udovolji prohtevima, što ih je gajio, prema svojoj, privlačnoj pastorci. Nasrnuo je na nju žestoko i nenadano. ”Du meine, du meine, ben seni seviorum” Ti moja, ti moja, trabunjao je supijano, a dah mu je zaudarao na duvan, alkohol i beli luk. Pokušavao je, da je obori na sofu. Devojka se branila zubima i noktima poput tigrice, no to je, kao što u manijaka obično biva, još više raspaljivalo razvratnikovu požudu. ”Nicht kratzen, nicht beißen, nicht so sehr, ruhig sein, brav sein, ben seni seviorum, trabunjao je čovek, zlobno se cereći. Jednim snažnim i dobro odmerenim udarcem, kolenom među noge, uspelo joj je, da svoga mučitelja privremeno onesposobi, za dalja nasrtanja. Oslobodila se napasnikova gvozdenog zahvata i odgurnula ga od sebe. Stajala je nasred sobe, brekćući od napora. Čovek se brzo oporavio od udarca i ponovo bio spreman, da nasrne na svoju žrtvu. Devojka je spretno bežala, nastojeći, da se veliki sto, uvek nađe između nje i njenog progonitelja. Ovaj se međutim satanski cerio i sve ovo, kao da ga je neizrecivo zabavljalo. Znao je on, da žensko nema ni snage, ni izdržljivosti, a ni volje za dugu borbu. Na kraju svaka iznemogne i podlegne. valja samo biti uporan. Treba biti uporan, nepopustljiv i nemilosrdan. Žena će već sama poželeti, da svom tom natezanju, konačno dođe kraj. Uvek tako biva. Najposle svaka popusti. ”Warum du böse? Warum du böse”, ponavljao je glupavo, na svome sakatom nemačkom. ”Sei doch nicht böse! Es wird uns schön sein!” Ubeđivao je da ne treba da se ljuti i obećavao joj, da će im biti lepo. Čovekovo blesavo trabunjanje, dovodilo je devojku do besa. Ovaj je pak bio uporan i neumoljiv poput stihije. Nije dao ni naslutiti, da bi mogao da odustane od svojih namera. Dohvatila je tešku pepeljaru. Žestok izmah i čovek, pogođen u slepoočnicu, u magnovenju se stropoštao na pod. Istrčala je iz stana, čvrsto rešena, da se više nikad u nj ne vrati. Napolju ju je dočekalo tmurno, prohladno, kišovito, jesenje poslepodne i bučne, prometne ulice velegrada, na kojima je pulsirao život, a na kojima se ona osetila neizrecivo osamljenom i napuštenom, od svih zaboravljenom i nikome potrebnom.

   “Nema potrebe tata, da ti pričam sve o svome trodnevnom lutanju ulicama Hamburga. Ishod ti je poznat. Našla sam se evo ovde, gde me vidiš. Već dve godine sam tu, ganz unten, kako kažu Nemci, ili sasvim na dnu, kako bi se to lepo reklo, našim jezikom. Niže se pasti ne može. » Moja je kći završila svoju priču, a ja sam bio tužan, nesrećan i potresen do bola.

                                                                       11

”Biste li još nešto popili”, upita Dragišić. ``Ne, hvala.”

“Onda da platim ovo.” Domahnuo je rukom konobaru, koji smesta priđe. “Imali smo dve kafe i konjak”, reče konobar. ”Petsto pedeset dinara.” Dragišić pruži konobaru šest novčanica od po sto dinara. “ostatak zadržite”, reče. Konobar zahvali i udalji se. ”Zašto ste požurili sa plaćanjem”, upita Janko. “Pa imamo još bezmalo sat vremena do polaska voza. Tek je dvadeset do pet.” “Neka”, uzvrati Miloš. ”Više volim da platim ranije, tako, da kad najave naš voz, možemo odmah da pođemo i potražimo mesto. Znate, u ovome vam vozu zna biti strahovita gužva. Nego, zanima me nastavak vaše priče. Šta se dalje desilo?” ”Oh, moraću da ubrzam i skratim, ukoliko želim, da vam do polaska voza sve ispričam. No, nastojaću. Sedeo sam dakle tamo, u onoj sobici, pored svog deteta, koje nisam video punih šesnaest godina i koje sam evo našao ovde, na dnu kaljuge. Sedeo sam, ah užasa, na sofi, na kojoj se moja kći za novac podavala najrazličitijim muškarcima. Sreo sam svoju kćer na najnižoj prečagi društvene lestvice, na samom dnu. Sedeo sam nem, shrvan bolom, zureći preda se, ne znajući šta da kažem, ni šta da preduzmem. Najposle prekidoh ćutanje i upitah: ”Zna li ti mati čime se baviš? Viđaš li je?” ”Zna čime se bavim i to je saznanje nije naročito pogodilo. Sudbina je nas žena, rekla je, da se podajemo muškarcima. Oni nam satiru telo i pljačkaju dušu. Uzimaju nam sve, da bi nas na kraju odbacili, kao staru, iznošenu obuću. Mi njima možemo uzeti jedino novac, pa zašto to ne bismo i činile. Više o tome nije proslovila ni reči. viđala sam je i kasnije, no za tih retkih i kratkih susreta, nismo razgovarale o mome životu. To za nju naprosto nije bila tema. Ona bi uglavnom pričala, dok bih ja ćutala i slušala. Večito kuka, stalno se žali, bilo na muža, bilo na svoje zdravstveno stanje, a najčešće na oboje. Otkako je znam, što će reći, otkako znam za sebe, žali se na nekakve srčane smetnje, a ipak pije kao smuk.” ”Da, sjećam se rekoh, još dok smo zajedno živeli, imala je nekakvih tegoba te vrste. Još su tada lekari kod nje konstatovali aritmiju, tahikardiju i sve u tom stilu. Vazda se žali na toga svog Turčina veliš.” ”Da, žali se, ali kad bih joj god ja predložila da se razvede od njega, osula bi na mene čitav rafal pogrda. Te kako ja hoću, da ona ostane sama, pa da u starosti nema ko ni čašu vode da joj dohvati, te kako sam bezobrazna i lakomislena, te hoću li možda ja da se brinem o njoj, kad je danas sutra, staru i bolesnu svi napuste i šta ja znam, šta sve još. Govorila bi razjareno, da ona protiv Hasana može da kaže šta hoće, ali da niko drugi, pa ni njena kći, nema prava na to. Mislim tata, da ona neće dugo. Svaki put kad je sretnem, izgleda bolesnije i oronuulije. Neuredan život, a pre svega alkohol, neizostavno će je uništiti.” ”Zar je dotle došlo”, upitah. ”Da, mislim da zaista neće dugo. Ne možeš ni zamisliti kako izgleda. Prava, pravcata nakaza. A sećam se, a znaš hvala bogu i ti, da je to nekad bila lepa žena.” ”Da, bila je”, potvrdih. “No, šta god se i kad god joj se desilo, ja za njom neću žaliti”, nastavljala je moja kći nekako odsutno, kao da mene i nema tu, kao da sama sa sobom razgovara. ”Neću žaliti ni za tobom tata. I životinje se brinu za svoje potomstvo, a šta ste vas dvoje za mene učinili? Kad si došao da me vidiš, dok sam živela kod babe i dede? Kad si se i kod koga, raspitao za svoje dete? Koga si se plašio? Od koga si zazirao? Šta je uopšte moglo da se ispreči, između takvog muškarca, takve ljudine i njegova jedinoga deteta? Da se možda nisi plašio tašte i tasta, ono dvoje izlapelih staraca? Ne želim da budem sudija ni tebi ni majci. Želela bih samo da znam, stidiš li se tata? Najposle tata, umalo što nisi imao odnos sa mnom, sa svojom, rođenom kćerkom. Neka znaš, volela bih, da se to dogodilo i da si tek posle doznao ko sam. Šta bi to za mene uopšte moglo da znači? Za mene bi ti bio samo jedan muškarac više, samo jedan, od mnoštva mušterija, ili ako hoćeš klijenata, koji dođu, odu i bivaju zaboravljeni. Ali za tebe, za tebe bi to, ako imaš duše, bio istinski udarac. Bila bi to osveta napuštenog, odbačenog deteta, sebičnom, besćutnom ocu.” “Ne govori tako, gotovo sam zaurlao. ”A kako bi trebalo da govorim? Šta bih morala da kažem? Zašto neki ljudi uopšte stvaraju decu, ako ne žele, da se brinu o njima? Ne mogu ti i nikad ti neću oprostiti. Ah kako mrzim i tebe i majku. Možda je to sramota i greh, no ja vas ponekad zaista mrzim.” “Ne govori tako, ponovio sam, tišim i smirenijim glasom. Pogrešio sam prema tebi znam. Za mene jedva da ima opravdanja. Saslušaj me ipak, pa ćeš me možda razumeti.” Ispričao sam zatim svojoj kćerki sve o mome, dotadanjem životu, o svemu, što se sa mnom događalo, od samog početka mojih sećanja, pa do toga dana, do dana našeg susreta, nakon šesnaest godina. Rekao sam joj, kako sam se svim silama trudio, da je posle razvoda sa njenom majkom, zadržim kod sebe i da se brinem o njoj, kako ju je sud međutim dodelio na vaspitavanje i staranje majci, Uprkos mojim željama i nastojanjima, mojim protestima i žalbama, uprkos štaviše činjenici, da sam već tada raspolagao, ako i ne baš čvrstim i neoborivim dokazima, ono zacelo snažnim indicijama o Irminu nemoralnom načinu života. Pričao sam joj, kako nisam želeo da se viđam ni s Irmom, ni bilo s kim od njena roda, te kako sam sve do njenog, Gordaninog, osamnaestog rođendana, redovno slao novac za njeno izdržavanje na adresu njenog dede, ni ne sluteći, da se ona, za sve to vreme, nalazila s majkom u Nemačkoj. Spomenuo sam joj uzgred i čitavo malo bogatstvo, što sam ga za nju uštedeo. Pričao sam joj o svemu, kao što sad vama pričam. Činilo se, da je počela da me shvata. ”Ah, novac”, rekla je tihim, odsutnim glasom, u kome se osećala tuga. ”Većina ljudi misli, da se sve može rešiti i izgladiti novcem. Nikakvim se međutim novcem, ne mogu izgladiti i izravnati pukotine i ožiljci, na duši napuštenog deteta, odraslog bez doma i roditeljske ljubavi. Da li će ljudi ikad da shvate, da topao, nežan zagrljaj, te ruka puna nežnosti, što mu miluje kosu, više znače napuštenu detetu, nego sav novac ovoga sveta.” Posle ovih njezinih reči, osećao sam se nelagodno, pa me je čak bilo pomalo i stid, dok sam joj podrobnije pričao o svojoj, dugogodišnjoj štednji i o imetku, što sam ga za nju stekao. Ipak sam joj ispričao sve o tome. Morao sam naprosto to da učinim. Dok sam tako svojoj kćeri o svemu tome kazivao, mozgom mi poput koplja, prosvrdla jedna misao. Šta bi bilo, da sam kojim slučajem ja otišao onoj mulatkinji, a Gomez da je svratio ovamo, mojoj kćerki. Po povratku na brod, verovatno bi drugovima, pa i meni pričao, kako se sjajno proveo, u zagrljaju nekakve južnjačke devojke. ”Eso no etubo una Alemana fria. Eso estubo una mujer con la sangre caliente, con fuego en la sangre.” Nije to bila hladna i beskrvna Nemica, već žena vrele krvi, žena sa vatrom u krvi”, činilo mi se, da čujem Manuelov glas, kako drugovima priča o svojoj, najnovijoj avanturi. Stresoh se s užasom. Vidite dragi prijatelju, ko zna, koliko je muškaraca, za dve godine, koliko je proboravila na onom užasnom mestu, prošlo kroz život moje kćeri. Bilo ih je najverovatnije svih rasa, nacionalnosti i doba starosti. Šta bi još u toj plejadi mogao da znači jedan Manuel Gomez. Pa ipak je mene pomisao, da je taj moj drug, mogao telesnim dražima moje kćeri, da zadovolji svoju rasplamsalu, mornarsku strast, naprosto užasavala. Čudan je znate čovek. Neuobičajene situacije, pa i veliki brojevi, s kojima ne barata svakodnevno, izmiču rekao bih donekle, čovekovoj sposobnosti poimanja. One su tu i čovek ih naprosto prima kao činjenice. No činjenice, makako bile stvarne, ostaju na neki način mrtve, upravo zbog toga, što čovek ne može jasno da ih zamisli, da ih potpuno shvati i da im tako udahne život. Sve ono, što ne možemo sebi jasno da predstavimo, izgleda nam daleko i nestvarno. Ja celo to mnoštvo muškaraca, što je protutnjalo kroz život moje kćeri, nisam mogao da zamislim i sebi predočim. Ni jednog od njih nisam poznavao, te su mi se oni ukazivali eteričnim, imaginarnim i nestvarnim. Manuela Gomeza sam međutim poznavao i mogao sam jasno da zamislim ljubavnu scenu izmedju njega i moje kćeri. I baš zbog toga, što sam tu scenu mogao sebi da predočim, sama me pomisao na tu mogućnost, ispunjavala užasom i gnušanjem.

   Ti ne moraš više ovo da radiš, rekao sam. Ni minuta više nećeš ostati ovde. ”A kuda da odem?” upitala je. “Svejedno, bilo kud, samo što dalje odavde, sa ovog, užasnog mesta, uzviknuh gorljivo. Vrati se u Jugoslaviju ili ostani u Nemačkoj. Izaberi neku treću zemlju ako želiš. Novca imaš, a s novcem će te svugde primiti. Ja sam za tebe rintajući i otkidajući od usta, dovoljno stekao, a i dalje ću nastaviti da te pomažem. Ja na ovome svetu nemam nikoga i nemam za koga da  osim za tebe. S ovim je svršeno, svršeno zauvek, razumeš li? Jedno je poglavlje tvoga života završeno i valja ga što pre zaboraviti. Preduzećemo nešto, učinićemo bilo šta, samo dalje odavde, napolje iz ove kaljuge, za ime božje. Sve je bolje od ovoga. Ne uviđaš li to? Novac, kako rekoh, nije u pitanju, a to je najvažnije. Posle zdravlja, novac je najvažnija stvar na svetu. To je možda žalosno, ali je tako i tu se ništa ne da izmeniti.” ”Da tata”, rekla je. Lepo je imati gomilu novca, no živeti od ušteđevine, ništa ne radeći, teško je i nesigurno. Novac treba u nešto ulagati. Ja bih da nešto radim, da se bavim nečim, što će sprečiti osipanje imovine, koju si za mene stekao. Nikad se ne zna, kad će i u kojoj će meri, novcu pasti vrednost. teško je unapred znati, kakvi su sve ekonomski potresi u svetu mogući. Kapital je bez sumnje dobro posedovati, ali kapital treba da se obrće, da radi, da se plodi, da živi. Slažeš li se sa mnom?” “U potpunosti, odgovorih. Čudio sam se i nisam mogao da objasnim sebi, otkud ovoj, osamnaestogodišnjoj devojci, kojoj, sticajem nesrećnih okolnosti, nije uspelo, ni srednju školu da završi, ovakvi, zdravi i razumni zaključci, s područja ekonomije. Da li je možda mnogo čitala? Čini li to još uvek? Čemu je u životu želela da se posveti? O kojem je pozivu sanjala? Je li možda maštala o tome, da se posveti upravo ekonomskim naukama? Pitanja su se ređala, namećući se sama od sebe, a ja sam bio svestan, da na većinu njih, nikad neću saznati odgovor. Nikad mi neće poći za rukom, da potpuno proniknem u dušu rođenog, jedinog deteta. Nama dvoma, nikad neće uspeti, da nadoknadimo propušteno i šta god se desilo posle ovog, našeg, današnjeg susreta, u kom god pravcu krenuli od danas naši životi, mi ćemo jedno drugom ostati delimično strani, dok god živimo. Ovo mi je saznanje iskrslo u svesti, jasno i nedvosmisleno, izazivajući u mojoj duši bol i potištenost. Moja mala Gordana i ja, možemo prihvatiti jedno drugo, možemo uveravati sebe, kako smo srećni, što smo se sreli i pronašli. no nikad nećemo moći, da jedno drugom budemo onako prisni i bliski, kako bi trebalo da budu otac i kći. “E pa lepo, rekla je moja devojčica. ”A vidiš, ja ništa ne umem da radim. Nisam se naprosto nizašta osposobila. Nisam ništa izučila. Kad bih recimo želela, da otvorim kakav restoran, ja bih gostima mogla samo da spremam kajganu i kuvam kafu. Drugo ništa ne umem. ”A ja li bi ti želela, da jednom negde imaš svoj restoran?” “Naravno da bih.”

                                                           12

Negde iz dubine prohujalih godina, probi se odjedared, na površinu moje svesti, jedno sećanje. Bilo je to u leto sedamdeset i pete. Plovio sam takođe na jednom brodu, pod panamskom zastavom. Bilo je veče. Kako nisam bio u službi, reših, da malčice izađem na palubu, željan svežeg vazduha, tišine i širine. Znate, ma koliki brod bio, na njenu je uvek tesno i čovek se oseća sputanim. Kad su u pitanju ljudi, koji rade u mašinskom odelenju, ova tvrdnja važi dvostruko. Buka i vrelina mašinskog odelenja, izluđuju čoveka i svaki izlazak na palubu, neizrecivo je osveženje i prava blagodet. Šetao sam palubom, pušio i razmišljao. Uživao sam u milovanju toplog, vlažnog povetarca, u svežem vazduhu i posvemašnjem miru tropske večeri, a pogled mi se odmarao, na blago ustalasanoj površini Karibskog mora. Odjednom začuh nekakvu viku, što je dopirala, sa suprotnog kraja palube. Zvučalo je, kao da se grupa ljudi, međusobno žestoko svađa. Jarosni uzvici, odlomci rečenica, nepovezane reči, izgovorene španskim, engleskim, grčkim i tagalog jezikom, sve je to moglo da se razabere u ovoj zbrci glasova. Bez razmišljanja priđoh mestu događanja. Naš kuvar, Grk, Dimitris Stavropulos, žučno se prepirao s trojicom mornara, Filipinaca. Dobro sam poznavao kuvara, a bili smo i dobri prijatelji. Dobroćudan čovek, iskren prijatelj, pravi zaljubljenik u pesmu, vino, žene i ostale čari života, Dimitris Stavropulos, bio je, što bi se reklo, mediteranac sa dna kace. Već smo dve godine plovili na istom brodu. Za razliku od većine njegovih zemljaka, koje sam imao priliku da sretnem, a koji su uglavnom bili srednjeg stasa, ovaj je sin Jelade bio neobično visok, snažan i naočit, pa je svojom pojavom, u meni izazivao pomisao, na drevne, grčke junake, iz mitskih vremena. Prema meni je osećao naročitu naklonost. Mi smo, govorio je često Stavropulos, komšije na svakim vetrom šibanom i svakom nevoljom bijenom, brdovitom Balkanu. Naši su narodi vekovima trpeli zulum istog porobljivača, a koliko ja znam, nikad nisu međusobno ratovali, naravno ako se izuzmu okršaji vizantske vojske i Slovena, u vreme dolaska na Balkan ovih potonjih. Srbi su mi mnogo dragi, govorio je, i da kojim slučajem nemam sreću da budem Grk, najradije bih bio Srbin. Današnji Evropljani s visine govore o Balkanu i balkancima, no na tome je istom Balkanu cvetala kultura i civilizacija, dok su još preci današnjih Nemaca, Engleza i drugih, živeli u šumama Germanije, poput divljih zveri. Ako bi ko koga trebalo da prezire i gleda s visine, onda smo to u svakom slučaju mi balkanci, Mi međutim imamo široku dušu i plemenito srce, pa svakome pružamo ruku, ako u njemu ima makar samo i trunke ljudskosti, završavao bi  svoju tiradu ovaj dobri čovek.

   Prišao sam upravo u trenutku, kad su Filipinci žestoko kidisali na nevoljnog Dimitrisa. Odista nisam rasista gospodine, niti sam ikad to bio. Pa ipak, nisam volio Filipince, te male, mišićave, mrke i podmukle, azijatske đavole. Onako maleni, a žustri i kočoperni, neizrecivo su me podsećali na male, ali do krvoločnosti ratoborne petliće. Bilo je osim toga u njima nečeg nedokučivog, zatvorenog i uljušturenog, a među mornarima svih rasa i naroda, o njima se svašta pričalo. Govorilo se na primer, da im se ne valja zameriti, jer su podmukli, zlopamtivi i osvetljivi, pa znadu čoveka krišom i neopazice, da bace u more. Čovek naprosto nestane s broda i nikom ništa. Ujeo vuk magarca, kako bismo mi rekli. More, ajkule i mrki momci, u fantastičnom su sadejstvu izvršili savršen zločin. Protiv malih đavola, niko nema nikakvih dokaza i život se neumitno nastavlja. Dođoh dakle na poprište, upravo, kad je nesrećni Dimitris, bio štono reč, priteran uza zid. Umešah se u tučnjavu. Što da vam duljim? Propisno smo izmlatili male momke. De la Kruza, najagresivnijeg među Filipincima, gotovo sam na smrt pretukao, a njegovu kompanjonu Garsiji, Stavropulos je, jednim, dobro odmerenim udarcem, izbio dva zuba. Segundo Ramos, treći Filipinac, pokušao je, da me u skoku udari nogom u glavu. Namera je bila dobro smišljena i da je izvedena, ne bi mi bilo lako. Okrenuh se munjevito i ne samo da sam izbegao njegovom udarcu, već mi je uspelo, da ga šakom tako odalamim po njušci, da se stropoštao na pod. Priskočih mu, i stadoh da mu gnječim na pod položenu šaku, svojom, teškom cipelom. Kao po dogovoru, Dimitris učini isto sa Filipinčevom drugom šakom. Čovek je urlao. Slušaj ti, pasji sine, rekoh mu. Ako ti i tvoji drugari budete još ikad uznemiravali ovog čoveka, pokazah na Stavropulosa, mene, ili bilo koga od mornara, što na ovom jebenom koritu, rintaju za prokleto parče hleba, baciću te u more, kao što vi imate običaj da učinite sa onim, ko vam se zameri. Čim vidim koga od vas, da se šunja prema meni, ubiću ga kao psa. Ukoliko s vama ikad više budemo imali nevolja, tebe ću, kao što maločas rekoh, s posebnim zadovoljstvom baciti u more. Ne budeš li pazio šta radiš, a nemaš li slučajno brata ili sina, možeš odmah da menjaš ime, pa se umesto Segundo, nazovi Ultimo. Glupavo ime Filipinca Ramosa, znači naime na španskom drugi, a ja sam mu rekao, da može odmah da ga menja u poslednji, ako namerava, da ikad više, s nama dođe u sukob. Male smo momke dakle pretukli, kao mlade kučiće i pustili ih, da idu svojim putem, čvrsto rešeni, da ih se pričuvamo i da u svakom trenutku, budemo veoma oprezni. Ma ko vam bio protivnik, ne valja ga potceniti. Potcenjivanje protivnika, najkraći je put do poraza. Ali da ne duljim. od toga dana, Dimitris i ja, postadosmo još bolji prijatelji. on je plovio još šest ili sedam meseci, a zatim se jednog, lepog dana, iskrcao u Bremenu. Zaposlio se kao kuvar u restoranu nekog svog zemljaka. Životni mi je san, govorio mi je Dimitris na rastanku, da jednom imam svoj sopstveni restoran. U Nemačkoj cveta posao sa nacionalnim restoranima, a i mojih je zemljaka ovde prilično. Šta ćeš, više volim da točim uzo i pržim girose za goste, nego da celog života ratujem s morem i s kojekakvim ološem. Radio je nešto oko dve godine, kod toga svog zemljaka u Bremenu, a zatim je preselio u Minhen, gde je otvorio sopstveni restoran. Ostali smo u vezi, izmenjujući istina retko no ipak s vremena na vreme, poneko pismo. Znao sam, da Dimitrisu posao dobro ide i da je “Argos”, kako se zvao njegov restoran, veoma dobro posećivan. Znao sam takođe i to, da nema toga, što bi Dimitris Stavropulos mogao da učini za mene, a što ne bi učinio. Upravo taj čovek, taj Dimitris Stavropulos, taj grčki kuvar, nekadašnje potucalo po svim morima sveta, a sada vlasnik otmenog restorana u Minhenu, pao mi je na um, dok sam sedeo u tesnoj sobici, na hamburškom Reperbanu, kraj svoje, nakon dugih godina, ponovo pronađene kćeri. Zašto je ne bih poslao u Minhen Stavropulosu, pomislio sam. Zašto ne bi neko vreme radila kod njega, ispekla zanat, pa jednoga dana otvorila svoj restoran, kad već veruje, da bi to bilo nešto za nju. Izneo sam kćeri svoju zamisao. “Misliš li, da bi me taj tvoj prijatelj odista zaposlio”, upitala je sumnjičavo. “Time ne razbijaj glavu” rekoh. ”To je van svake sumnje.” Na brzinu se spremila. Izišli smo na ulicu. Ušla je u susednu kabinu, proćeretala nešto sa bujnom plavušom, devojkom, koja je tamo sedela, dala joj ključ od svoje kabine i pridružila mi se. Uzeli smo taksi. U svemu ovome, nije bilo ničeg neobičnog. Ponekad se naime dešavalo, da neki klijent, odvede devojku u svoj stan ili u hotel. Drive to Fulsbittel please.” “O k”.. odgovori taksista i potera. Rekao sam mu na engleskom, da vozi na hamburški aerodrom Fulsbitel.

   ”A Irma, gde stanuje”, upitah Gordanu u taksiju. ”Mozartstraße.” Rekla mi je i broj. ”To je u četvrti Barmbek Ulenhorst.” “U redu, snaćiću se već, ukoliko odlučim, da je posetim. Znao sam, da ću je posetiti, a duboko verujem, da je to znala i moja kći. Lice joj se nekako čudno smrklo i njime je, poput gradonosna oblaka, očas preletela neka čudna grimasa, nekakav izraz satanske zlobe i lukavosti. Tutnula mi je u ruku ključ. “Moj ključ od njihove zgrade i stana, rekla je. I’Meni ne treba, a i neće mi više nikad trebati. Posluži se njime. Ne moraš da zvoniš. Ionako ne verujem, da bi te oni tek tako pustili unutra.” Stavih ključ u džep.

   Bilo je šest časova posle podne, kad smo stigli, na hamburški aerodrom Fulsbitel. Postojao je jedan let za Minhen u petnaest do sedam. Kupio sam kartu za Gordanu i pošto smo imali vremena, sedosmo u aerodromski restoran. Napisao sam kratko pismo za Stavropulosa, u kome sam ga zamolio, da primi na posao moju kćer. Predao sam joj pismo. Na omotu sam napisao adresu moga prijatelja. Dao sam joj pet stotina dolara, a imala je i nešto svoga novca. Bez sredstava dakle nije bila i mogla je mirno da krene u novi život. Ispratio sam je na avion. Poljubio sam moju devojčicu, stegao joj ruku, da bih je ohrabrio i još jednom pomilovao njenu bujnu, crnu kosu. Bio sam ganut do suza. Odletela je.

                                                           13

   Osećao sam se čudno. Imao sam utisak, da mi čitav organizam podrhtava usled neke osobite slabosti i iscrpljenosti, kao da sam upravo ustao iz postelje, nakon što sam preležao nekakvu tešku bolest, od koje je tek trebalo da se oporavim. S druge sam se pak strane osećao neobično moćnim i bio sam gotovo srećan. uspelo mi je, mislio sam, da konačno jednom i ja, baksuz i gubitnik, nadmudrim nepravednu, zlu sudbinu i trijumfujem nad njom. Kako sam samo bio naivan.

   Nakon pola sata vožnje autobusom, našao sam se u Mocartovoj ulici, u hamburškoj četvrti, Barmbek Ulenhorst. Kuća, koja mi je bila cilj, beše četverospratnica, građena verovatno pre više od pedeset godina. Ne znam da li vam je poznato gospodine, no u Nemačkoj ne možete ulaziti u stambene zgrade, slobodno i po miloj volji, kao kod nas. Ulazna su vrata stambenih zgrada, povazdan zaključana i ući možete samo ako ste stanar, pa imate ključ, ili ako pozvonite stanaru, koga želite da posetite, pa vam on, pritiskom na dugme iz svog stana, otvori vrata. Poslužih se ključem, što mi ga je dala Gordana i uđoh u zgradu. U prizemlju se nalazio red poštanskih sandučića. (Ergun der dritte Stock rechts) pročitah na jednom od njih. Čak je i moj nemački, ma kako bio oskudan, dostajao da razumem, da se traženi stan, nalazi na trećem spratu desno. U zgradi nije bilo lifta, pa pođoh peške uza stepenice. Uspeo sam se na treći sprat i načas zastadoh pred vratima, na kojima je pisalo Ergun. Da li da pozvonim ili da naprosto otključam. Oklevao sam časak. Iz stana su dopirali zvuci, što su nedvosmisleno kazivali, da je televizor bio u pogonu. Najposle se ponovo poslužih ključem, što mi ga je dala moja devojčica. Ušao sam. Stan nije izgledao velik. Iz prilično dugačka hodnika, ulazilo se u kupatilo, kuhinju i spavaću sobu, a na samom kraju hodnika i u dnevnu sobu, vrata koje su, bila širom otvorena. Sa televizora je dopirao dubok, muški glas. Prikazivao se neki film ili jedna od onih, sladunjavih serija, što ih žene tako rado gledaju. Irma je sedela na sofi, gledala televizijsku emisiju, pušila i pijuckala neko, po svoj prilici žestoko piće. ”Čemu te gluposti Hasane? Što se šunjaš kao provalnik?” Reski glas moje bivše žene, prepoznao bih među hiljadama. Razumeo sam i njeno pitanje, premda je bilo postavljeno na nemačkom. “Dobar veče, pozdravih, ušavši u dnevnu sobu. ”Janko ti”, rekla je, a u glasu joj se kanda i nije osetilo preveliko čuđenje. Sve je to izgledalo, kao da sam s nekakva posla, konačno došao kući. Muž se s posla vraća kući, a ženica ga čeka, gledajući televizijsku seriju i pijuckajući aperitiv. Sranje, pomislih. Kako su ponekad banalne situacije, koje bi ustvari morale biti nabijene dramatikom. Irma je izgledala očajno. Bila je mršava do neprepoznatljivosti. Gotovo sama kost i koža. U magnovenju sam shvatio, da Gordana nije preterivala, kad je govorila o Irminu zdravstvenom stanju. ”ja, kao što vidiš”, rekoh glupavo i smestih se u fotelju. Energično posegoh za bocom viskija, što je stajala na stolu i potegoh dobar gutljaj. Viski je bio izvrstan. “Imaš tamo čašu”, rekla je Irma, pokazujući na regal. “Neka, nisam došao, da s tobom pijančim. Ovaj će mi gutljaj biti dovoljan.” “Gle molim te! A zbog čega si došao, ako smem da pitam?”Šta da joj kažem? Kako da započnem razgovor, koji sam tako žarko želeo da obavim s ovom ženom i zbog koga sam u samoj stvari i došao ovamo? Osećao sam se nelagodno. ”Šta si učinila s našim detetom”, upitah najposle, nakon podužeg ćutanja. “Šta sam ja učinila s njom? Krivo formulisano pitanje dragi moj. Šta je ona učinila sama sa sobom? Tako bi zapravo trebalo da glasi tvoje pitanje.” ”Zašto je nisi prepustila meni, kad smo se razvodili. jasno ti je valjda, da bih se ja bolje brinuo za nju.” ”A zašto bi to moralo da mi bude baš tako jasno?” “Ne budali! Znaš kao i ja, da Gordana ne bi tako nisko pala, da sam ja mogao, da se brinem o njoj.” ”Znači bio si s njom.” Da, bio sam.” ”Ko zna, šta ti je sve napričala, ta mala faćkalica.” “Ne govori tako”, zaurlao sam. ”A ti, nemoj da se dereš na mene u mojoj kući. Ti, jadniče naivni, nemaš ni pojma, kakvo si čudovište napravio. Jeste da sam rodila tu beštijicu, tačno je, da ni sama nisam, niti sam ikad bila svetica, no to me je malo đubre nadmašilo.” Nisam više mogao da izdržim. U Irminu se glasu osećala, otrovna, zgusnuta mržnja. Toliko mržnje, prema rođenom detetu. Nisam to mogao da shvatim. Što je još gore, nisam to mogao duže da slušam. Skočio sam, zgrabio Irmu za vrat i počeo da je tresem. ”Znaš li ti kučko, prokleta bila, da si morala da se brineš o njoj, da je paziš i vaspitavaš, kad ti je to već glupi zakon i još gluplji sud odredio”, rezao sam poput zveri, jednako tresući nesrećnicu. ”Uzela si je, samo da meni napakostiš, samo da meni naneseš bol. Šta si učinila za nju, u njenom, najranijem detinjstvu, u dobi, kad je mati detetu najpotrebnija? Gde ti je i u kakvim ti je uslovima kći rasla?” Očas mi pade na um nešto, što sam davno negde pročitao. Neko je naime rekao, da se karakter ljudskog bića, formira u najranijem detinjstvu, negde do pete ili šeste godine života. Možda je moja kći i prećutala nešto o sebi. Možda je zaista izrasla u loš primerak ljudske vrste. No, da li je ona kriva za to? Kako je i gde je živela u najranijem detinjstvu? U kakvim je uslovima rasla i u šta je uopšte mogla da se razvije? Stezao sam Irmu za vrat i snažno je drmusao. S početka se praćakala poput ribe na suvom, žestoko mlatarala rukama i krkljala. O nekom, ozbiljnijem otporu s njene strane, jedva da je moglo biti govora. Za tako nešto, onako omršavela, oslabela i izmoždena, očito nije imala snage. Ženino krkljanje pređe odjedared u čudno roptanje. Telo joj se opustilo i omlitavelo. Protresoh je još nekoliko puta, pre no što sam postao svestan, neke čudne promene. Slutio sam najgore. S užasom odskočih od svoje žrtve. Ženino se telo, beživotno skljoka na sofu i zauze neobičan položaj, pri kome su noge, ostale na podu. Prodrmah je još jednom, ovaj put razume se, sasvim blago. Ništa, nikakva znaka života. Sasuh joj u lice ostatak viskija iz njene čašice. Ništa! Prislonih uvo na njene grudi. Nisam ništa čuo. Srce se zauvek smirilo. Nije bilo nikakve sumnje. Bila je mrtva. U magnovenju postadoh svestan strašne činjenice. Veliki bože, šta sam to učinio. Ta ja sam je ubio. Ne, to zaista nisam želeo. Pokušah da se priberem. Moram što pre i po mogućnosti neopažen, da iziđem odavde, da napustim ovaj stan. Odškrinuh vrata i pogledah levo i desno. Nigde nikoga. Nađoh se izvan stana, nečujno zatvorih za sobom vrata i mačjim se korakom uputih niz stepenice. Bio sam sve mirniji i pribraniji. Malo po malo, posve mi se vratilo samopouzdanje i hladnokrvnost. Sad, pomislio sam, sve da me neko i sretne, ne može da zna, iz kog sam stana izišao. Na izlazu iz zgrade, umalo se ne sudarih s nekim, mlađim čovekom. Bio je oniska rasta, zdepast, jako tamnoput, masne, crne kose i impozantnih brkova. Očito je bio stranac, možda Turčin. ”Guten Abend”, pozdravi čovek. ”Abend”, promrsih otpozdravljajući. Izišavši iz zgrade, mirno se uputih niz ulicu. Bio sam van svake opasnosti.

   Sutra dan, rano izjutra, El Tiburon” je isplovio iz hamburške luke. Uhvatili smo kurs prema jugu. U Hamburgu smo ukrcali novi teret. Bile su to nekakve mašine, koje je trebalo da odvezemo za Aleksandriju.

                                                           14

Četiri su godine prošle od događaja, koje sam vam upravo opisao. O smrti svoje majke, moja je kći doznala iz novina. Otputovala je na kratko u Hamburg, gde se srela sa očuhom, koji joj je o tome ispričao, koliko je i šta je znao. Našao ju je, rekao je, mrtvu na sofi u dnevnoj sobi, nakon što se odnekud iz grada, vratio kući. Televizor je bio uključen, a na stolu pored sofe, nalazila se dopola ispražnjena boca Viskija. Ležala je na sofi na desnom boku, dok su joj noge neprirodno ostale na podu. Smrt ju je pokosila iznenada. Mora da ju je srce izdalo, dok je sedeći na sofi, gledala televizijski program i mirno pijuckala viski. Ne mogu vam reći, zašto sam Irmu ostavio u onako neprirodnom položaju. Verovatno je to bila nekakva moja, podsvesna odluka, donesena s namerom, da cela stvar izgleda spontano i slučajno, da se isključi bilo čije učešće u udesu, što je nesrećnicu zadesio. Gordana je o Irminoj smrti pisala i meni. U pismu me pitala, da li sam posetio njenu majku, onoga dana, kad smo se nas dvoje sreli i nakon što smo se rastali na hamburškom aerodromu. Setila se, da sam se raspitivao o tome, gde Irma stanuje, pa da mi je ona, Gordana, štaviše dala i ključ od majčina stana. Da li je štogod slutila? Ne znam. Nisam joj priznao, da sam posetio Irmu. Mogla bi da me okrivi za njenu smrt, a čemu bi to i kome koristilo. Sam se za njenu smrt, pošto sam o svemu temeljito razmislio, nisam osećao posve krivim. Smatram naime, da je do smrti moje bivše žene, najposle ipak došlo usled slabosti srca. Istina, ja je jesam uhvatio za vrat, ali sam je više drmusao i tresao, no što sam je odista davio. Upravo zbog toga, na njenom telu i nisu pronađeni bilo kakvi tragovi nasilja, pa ni davljenja. Verujem dakle, da joj je zakazalo srce, premda bi bilo glupo tvrditi, da moja poseta i ne baš odveć nežan postupak, tome nisu nimalo doprineli. Ja sam u samoj stvari, odigrao ulogu katalizatora, što je samo ubrzao proces, koji je i onako već bio u punom zamahu. Možda vam sad sve ovo izgleda kao moje pravdanje, no ja zaista nemam nameru, a ni potrebu, da se pravdam. Irminu sam smrt ubrzao, to je istina. Nit njenoga života, bila je međutim utolikoj meri stanjena, da je bilo kakav potres spolja, bio dovoljan da  je prekine. Nju je ubio neuredan život i alkohol, a možda i očajanje zbog svega, što je sebi i drugima sama učinila,  a čime je sebe, a i sve oko sebe, godinama neuzaustavljivo gurala u propast. Ona je bila ne samo moralna i duševna,  nego i telesna olupina i ruševina i da ja nisam naišao, možda  bi živela godinu ili dve duže, no ni prag istinske starosti, jamačno ne bi dočekala. Uostalom, valjalo ju je samo ovlaš pogledati, pa da se u njoj smesta prepozna osoba, kojoj nije suđeno, da dugo živi. Bila je, kako već rekoh, prava olupina, hrpa kostiju, prekrivena poput pergamenta požutelom kožom i ništa više. Irma, nekad stasita, bujna, izuzetno lepa žena, izgledala je u vreme našeg, po nju fatalnog susreta, poput na smrt bolesne šezdesetogodišnjakinje, premda jedva što beše navršila četrdesetu. Ne, kažem vam, njenu preranu smrt ja jesam ubrzao, ali je nisam u punoj meri skrivio. Zbog moga pak delovanja, kojim sam ipak doprineo smrti moje bivše supruge, nikad me nije grizla savest. Ja naprosto nisam mogao, drugačije da postupim.

   ”Ova poštenjačina”, pomisli Miloš Dragišić, ”tvrdi, da ga ne grize savest, da se ne oseća krivim i da se ne pravda, zbog onoga, što je učinio. Sve ovo, što je u poslednjih nekoliko minuta rekao, nije međutim ništa drugo, do pravdanje i borba, protiv grižnje savesti. Čitav je taj proces možda podsvestan, što ne menja ništa na činjenici, da se on u duši ovog nesrećnika ipak odvija. Kaže, da na telu žrtve nisu bili pronađeni, nikakvi tragovi nasilja. Ako je to tačno, onda pre svega verujem, da se Nemci nisu odveć satirali, trudeći se, da ustanove uzrok smrti nekakve Jugoslovenke, koja je, uz to što je bila strankinja, zajedno sa svojim mužem Turčinom, najčešće živela kao socijalni slučaj.”

   ”Četiri su godine, kao što rekoh, nastavljao je da priča čovek, prošle od događaja, koje sam vam upravo opisao. Izgledalo je, da je i moj život konačno krenuo nekakvim, mirnijim tokovima, da se zla sudbina zamorila, te da je shodno tome odlučila, da svoj ubitačni malj otkloni od moje glave. Nije se nažalost radilo o smilovanju sudbine prema meni, već samo o kratkom predahu, što ga je ta zločinka dopustila sebi, pre no što mi zada i poslednje, najbolnije udarce, pre no što me dotuče. Želim da vam napomenem, da sam za sve ovo vreme, održavao vezu s kćerkom i posećivao je, kad god mi je to bilo moguće. U svim poslovima, koji se tiču vođenja jednog restorana, ona je veoma brzo napredovala, ali joj se izgleda nije žurilo da se osamostali, da otpočne svoj, sopstveni posao. Da li se bojala rizika? Da li je oklevala želeći, da se, što je moguće više usavrši u vođenju jednog takvog objekta, da li je želela, da ja sa svoje strane, a i ona štedeći, prikupimo što više novca, pre no što se upusti u bilokakav poslovni poduhvat, ne znam i nikad neću doznati. Kod Stavropulosa joj po svemu sudeći, nije bilo loše, a i on je s njom bio zadovoljan. S njim sam se, kao i sa kćerkom, osim što sam ih, kako rekoh posećivao, takođe i dopisivao, a i često razgovarao putem telefona. Naše se prijateljstvo, ako je to uopšte bilo moguće, još više produbilo. Izgledalo je dakle, da sve ide, da ne može biti bolje. Narod međutim ima pravo kad kaže, da đavo ne ore ni ne kopa, ali po svoje dolazi.

                                                                  15

   Ima otprilike pet meseci, kako sam počeo da osećam bolove u grlu, praćene promuklošću, a kasnije i teškoćama pri gutanju. Nisam tome spočetka poklanjao naročitu pažnju. Smatrao sam, da se radi o nešto jačoj prehladi, uzrokovanoj čestom promenom podneblja. Dešava se to znate nama pomorcima. Vreme je prolazilo, a moj tobožnji nazeb, nikako da se povuče. Simptomi su se štaviše pogoršavali, pa su im se čak pridružili i novi, kao što je žiganje i probadanje u grudnom košu, gubitak apetita i naglo gubljenje na težini. Nekako sredinom maja ove godine, moj je brod uplovio u roterdamsku luku. Znao sam, da u Roterdamu, na jednoj klinici, radi kao lekar jedan moj dobar drug iz detinjstva. Zajedno smo odrasli i bili smo štono reć nerazdvojni kao prst i nokat, dok smo svojevremeno, u uličnoj klapi jarana, naših vršnjaka, nastojali da budemo glavni i da predvodimo u svim nestašlucima. Znao sam, da će me doktor Miroslav Pernar, tako se znate zove taj moj drug, pregledati savesno i reći mi, o čemu se u mome slučaju, zapravo radi. Brinulo me, što sam u poslednje vreme, kako već rekoh, pored bolova u grlu, promuklosti i kašljanja, počeo da osećam nove i žešće, uznemirujuće tegobe. Sveopšta malaksalost, gubitak apetita, pa čak i osećaj gađenja prema hrani, ubrzan gubitak na težini, te čudno žiganje u predelu rebara, sve me to zabrinjavalo, ukazujući na to, da kod mene ipak nije reč o običnom nazebu. Nisam ipak ni slutio, da je stvar tako ozbiljna, kakvom se kasnije pokazala.

   Doktor Pernar, nekad vitak, vižljast mladić, a sada već dobrano proćelav i prilično ugojen, primio me veoma ljubazno. Eto, šta čine godine, pomislio sam, ugledavši po prvi put nakon mnogo godina, svoga druga iz detinjstva, doktora Miroslava Pernara, sada čuvenog otolaringologa i onkologa. Moj se prijatelj zaista bio mnogo izmenio i gotovo bi se moglo reći, da je samo njegov žustri , prepoznatljivi govor primorca, ostao isti. Na svojim vršnjacima, koje godinama nismo videli, možemo najbolje primetiti dejstvo prohujala vremena i uvideti, da se i sami rasplinjujemo i osipamo, pripremajući se postepeno, ali neumitno i nezaustavljivo, za neizbežan kraj. Ljudski život možda i nije ništa drugo, do priprema za smrt, ili još bolje, tiho, postepeno umiranje. Da, gospodine, umiranje počinje rođenjem. Sad mogu da razumem, koliko je lakše ljudima, koji veruju u drugi svet i zagrobni život. Smrt je za njih samo jedan od brojnih rastanaka, kakvima je život prožet. Oni veruju, da će se posle smrti, tamo, na drugom, boljem svetu, sastati sa svojim dragima, koji su umrli prije njih. Po njihovu uverenju, život će se samo preoblikovati i nastaviti u jednom drugačijem, boljem, čoveka dostojnijem vidu. Za njih u smrti nema ničeg konačnog, definitivnog i nepovratnog. Oni stoga pred njom ne očajavaju, pa je njihovo neminovno suočavanje s njom, lakše, bezbolnije, pa ako hoćete i dostojanstvenije.

   Moj drug iz detinjstva, sada ugledni lekar u Roterdamu, oženjen Holanđankom, proćelavi i podgojeni gospodin, koji je očito uspeo u životu, veoma se obradovao našem susretu. Savesno me pregledao i oduševljenje, što je neposredno po našem viđenju, nakon tolikih godina, naprosto zračilo iz čitave, njegove pojave očas je naglo i vidno splaslo, ustupivši mesto nekakvoj seti i potištenosti. Odmah sam znao, da nešto ne valja, da nešto nije kako treba, da se radi o nečemu ozbiljnom. “Šta je Miroslave, upitao sam. ”Nekako mi odjednom smrznuto deluješ. Izgledaš mi kao čovek, koga je neko upravo naterao, da proguta crknutog pacova, koji je trinaest dana stajao na suncu, te da usto prismače salatu od kisela kupusa, prelivenu voćnim sirupom. Šta je, o čemu se radi? Reci mi molim te slobodno i bez ustezanja.” Kiselo se osmehnuo. ”Eh Janko, Janko! Otkad nisam čuo taj tvoj nespretni, grubi i ćoškasti, a ipak jedinstveni, neponovljivi i samo tebi svojstveni humor. Čini mi se prijatelju, da je stvar dosta ozbiljna. Radi se naime o nekakvoj izraslini u grlu, o nekakvom, kako mi lječnici kažemo, tumoru laringsa.” “Šta zaobilaziš čoveče! Reci prosto rak i svršena stvar.” “Ne luduj”, zagrmeo je. “Što si uopće dolazio k meni, ako umišljaš, da sam umiješ, da postaviš dijagnozu?” Uzvratih mu gotovo istim tonom. ”A zar ti misliš, da sam ja nekakav slinavi gaćepunitelj, pa da nisam u stanju, da podnesem istinu, ma kakva ona bila? Nisam odveć zaljubljen u ovaj, usrani život, veruj mi! To ti najiskrenije kažem, iako bih lagao, kad bih tvrdio, da mi se baš žuri na onaj svet. Tamo ćemo ionako svi pravovremeno stići. Tamo niko neće i ne može da zakasni.” “Ne znam”, reče doktor Pernar, „otkud neki ljudi, naročito oni, što su u životu pročitali dvije ili tri knjige i izvirili načas iz svoga dvorišta, uobražavaju, da baš sve znaju. Čim ih čovjek malo savjesnije pregleda, zabrinuto zavrti glavom i poduzme malo ozbiljnije lječenje, oni odmah rak, pa rak. Ako im se pak slučajno spomene kakva izraslina, pa se još k tome nazove i tumorom, što je dovraga jedno te isto, oni su namah sasvim načistu sa svojom sudbinom. Oni već znaju, da su oboljeli od raka, da im je sudbina zapečaćena, a dani odbrojani. Znaš li ti čovječe, da postoje zloćudni, ali i dobroćudni tumori? Znaš li, da se ponekad neka izraslina mora ukloniti naprosto zato, što vrši pritisak na okolna tkiva, što ih, kako mi to kažemo, mehanički iritira? Znaš li najposlije, da je i sam rak, ta besumnje još uvijek strašna, često na žalost i neizlječiva bolest, u stanovitim slučajevima operabilan, pa i izlječiv? Znaš li, da u stanovitim slučajevima, kirurški zahvat, zračenje i primjena citostatika, čine prava, pravcata čuda?” “Sve ja to znam, dragi moj prijatelju”, rekoh odlučno, iskreno dirnut ovim, istina ponešto grubim i nespretnim, ali iskrenim i duboko ljudskim nastojanjem moga prijatelja, da me ohrabri i uteši. “Sve ja to znam, a znam takođe i to, da se vi lekari upravo ovako razgalamite, kao što si se ti sad razgalamio, kad vam je pacijent neko, s kim vas povezuju neke dublje, ljudske veze, a s kim stvari ne stoje baš ružičasto, što on, pacijent i sam počinje da naslućuje. Znam takođe i to, da su pojedini ljudi, snagom svoje volje i grčevitim hvatanjem za život, pobedili i najopakije bolesti. Bar je u kojekakvim novinama, moglo da se čita o tome. Sve ja to znam, i uveravam te, da ne moraš da me tešiš. U stanju sam, da se suočim sa najcrnjom istinom. Uveravam te štaviše, da mi je i najcrnja istina draža, od najružičastije laži. Samo ti radi svoj posao i reci meni, šta treba da radim. Ukoliko je stvar doista ozbiljna, ti predloži lečenje, a ja ti obećavam, da ću biti disciplinovan pacijent.” Ostao sam tri nedelje na klinici kod doktora Pernara. Patološkom analizom uzorka tkiva ustanovilo se, da se kod mene zaista radi o raku. Doktor me Pernar i dalje tešio i hrabrio. Trucao je nešto o tome, kako se nažalost zaista radi o malignom tumoru, no kako je ovaj srećom operabilan i kako se on nada, da ne postoje metastaze, te da će se hirurškim zahvatom i posle toga zračenjem i hemoterapijom, cela stvar okončati najpovoljnije po mene. Pretvarao sam se, da mu verujem i da se u svemu slažem s njim. Zamolio sam ga, da mi dozvoli, da na nekoliko dana otputujem, kako bih sredio neke poslove. Obećao sam, da ću se što je moguće pre vratiti na kliniku i podvrći se operaciji. Znao sam međutim, da to neću učiniti. Po bolovima u predelu rebara, a i u levoj ruci, slutio sam, da kod mene već postoje metastaze, te da bi sledstveno tome, svaki pokušaj lečenja bio bezuspešan. Bilo bi to samo jadno kupovanje bednog vremena, odlaganje neminovnog, praćeno tegobama i mučenjem hemoterapijom, okončano najposle užasnim, nepodnošljivim bolovima. Možda će vam izgledati glupo, ali pored svega ostalog, nisam nikako mogao da zamislim sebe, kako hodam unaokolo razrezana grkljana, sa krvavom, sluzavom rasekotinom, u koju je umetnuta plastična cevčica. Užasavala me i sama pomisao, da bih mogao da budem prisiljen, da sa ljudima opštim ili krkljavo šapućući, ili pak proizvodeći uz pomoć aparata, nekakav sablasni, metalni, jednolični glas, kakvim govore roboti, u naučnofantastičnim filmovima. Sva bi ta muka kako rekoh, ionako bila uzaludna. Otputovao sam dakle iz Roterdama, znajući, da se tamo nikad neću vratiti. Moguće je, da je to slutio i doktor Pernar. On je naime neobično inteligentan čovek i veoma dobar poznavalac ljudi, njihovih reakcija i njihova odnosa prema bolesti.

   Otputovao sam za Pariz. Zamislite! Dvadeset sam godina tukao more, obišao sam svih pet kontinenata, a u Parizu nisam bio nikad do tada. Oduvek sam međutim želeo da posetim taj grad, o kome sam mnogo čitao, a koji me opčinjavao i oduševljavao, premda sam ga poznavao samo iz knjiga. Sada, na kraju svog životnog puta, odlučih, da konačno udovoljim svojoj davnašnjoj želji, te da posetim zanosni grad na Seni, koga mnogi smatraju, duhovnom prestonicom sveta.

   U Parizu sam ostao petnaest dana. Odande sam otputovao za London, nameran, da tamo sa advokatskom kućom Stouks, sredim neke poslove. Za moga boravka u Parizu i Londonu, nekoliko sam puta telefonirao sa mojom kćerkom i Dimitrisom. Izgledalo je, da je tamo sve u najboljem redu. Kći mi je saopštila, da uskoro namerava, da najozbiljnije razmotri mogućnost, što skorijeg otvaranja sopstvenog restorana. Tvrdila je, da se za četiri godine rada kod Stavropulosa, savršeno osposobila za posao, kome je odlučila da se posveti. Isto je potvrdio i Dimitrios, uveravajući me po ko zna koji put, da je moju Gordanu zavoleo, kao svoje dete, te da će, kad god to bude potrebno i kad god ona to bude želela nastojati, da joj bude od pomoći.Činilo se kako rekoh, da tamo sve ide, da ne može biti bolje. Najavio sam svoj skori dolazak u Minhen. O svoioi bolesti nisam ništa govorio. Razume se, dao sam im adresu i broj telefona hotela, u kome sam otseo. Zla sudbina međutim, još nije bila završila igru sa mnom. Još je jednom njen teški, ubitačni malj, morao da se, svom žestinom i okrutnošću, spusti na moju glavu.

   Bila je veče. Za dan ili dva, trebalo je, da otputujem iz Londona. Sve, zbog čega sam tamo bio doputovao, bilo je sređeno, pa sam mogao, da poslednje dane svoga boravka u Londonu, posvetim odmoru, razgledanju gradskih znamenitosti i drugim vidovima razonode. Upravo sam se bio vratio iz grada. Sedeo sam u svojoj, hotelskoj sobi, razmišljajući o tome, kuda da odem i kako da provedem ostatak večeri. zazvonio je telefon. Podigoh slušalicu. Glas s druge strane žice, bio je nervozan, usplahiren i mucav. Bio je Dimitris. ”Prijatelju, ovaj jesi li ti, ovaj, meni je jako žao, znaš, ne obično mi je žao, što baš ja”, I’Ne laprdaj, nego govori za ime božje”, proderah se u slušalicu. ”Prijatelju, znaš, meni je zaista jako žao, Gordana, znaš”, “Šta je s Gordanom dođavola! Hoćeš li da govoriš već jednom?” I’Mrtva je”, othuknu glas s druge strane žice. ”Ko, šta, ko je mrtav? Šta to trabunjaš”, mucao sam sada ja. ”Gordana je mrtva.” Stavropulosov glas, bio je sad nešto pribraniji. ”O čemu pričaš, kakve to gluposti govoriš? Jesi li lud ili pijan?” Urlao sam poput bezumnika. ”Ah, kamo sreće, da sam pijan, pa da govorim gluposti. Žao mi je, ali rekao sam ti celu istinu.” Moj je prijatelj sad već govorio posve pribranim glasom. “Našli smo je jutros oko deset časova, moja žena i ja. Našli smo je u kupatilu. Bila je mrtva. Izgleda, da se radi o preteranoj dozi heroina. Čitav sam dan pokušavao da te nazovem, no nije te bilo u hotelu.” „Dolazim prvim avionom!” Očajan i raspamećen, spustih slušalicu.

   Ne znam, kad je moja kći počela da uživa drogu. Pretpostavljam, da se to desilo još u. vreme, dok se bavila onim bednim poslom, tamo na Reperbanu, tom mračnom srcu hamburskog Sankt Paulija. Pretpostavljam velim. Ona mi o tome nikad nije rekla ni reči. Robovi droge, razvijaju neobične sposobnosti. Naročito s početka, dok ih njihova nesreća još nije sasvim preuzela i dok bi još možda moglo da im se pomogne, oni tu svoju zlu strast kriju, štono reć, kao zmija noge. Ne možete ni zamisliti, koliko trikova i veština oni koriste,u prikrivanju svoga poroka. Sam Stavropulos, pod čijim je krovom živela i koji ju je zavoleo kao rođeno dete, nije o ponoru, što je zinuo pred mojom kćeri, dugo vremena imao ni najbleđeg pojma. Kad je najposle doznao strašnu istinu, nije odmah hteo da me obavesti o tome. Nije želeo da me uznemirava, verujući, da će mu poći za rukom, da sam pomogne Gordani, kako bi se oduprla demonskom poroku, kome je robovala. I moja ga je kći preklinjala, da mene ne obaveštava, obećavajući, da će se ostaviti droge, pa makar se morala podvrći najmukotrpnijem lečenju. U par je navrata ležala na različitim klinikama, a da ja o tome nisam ništa znao. Dimitris mi je kasnije pričao, da mu je na trenutke izgledalo, da će lečenje uspeti i da će cela stvar, poput ružna sna, potonuti u zaborav. Gordana ga je hrabrila u. tome uverenju, jer treba da znate gospodine, narkomani imaju fantastičnu sposobnost, da vam uvek pričaju samo ono, što biste vi želeli da čujete. Čovek s druge strane, veoma lako poveruje u ono, u što želi da veruje. Tako je i moglo da se desi, da se moj prijatelj prevari i da uvek iznova naseda lepim pričama svoje štićenice. Svi pokušaji Gordanina lečenja, pokazali su se međutim, kao bedno zavaravanje. Narkomani se naime veoma teško ostavljaju droge, toga odvratnog, podmuklog zla, koje im nudi iluzije, a oduzima zdravlje, razara ličnost i unižtava život. Može se mirno reći, da ne uzimaju oni drogu, nego ona njih. Moja je kći najposle jednom preterala. Ušpricala je preveliku dozu heroina i sve je bilo svršeno. Njen ju je porok ubio. Među njenim stvarima, našli smo i dnevnik, što ga je vodila poslednjih godina. Mnogo je toga pisalo u toj sveščici. O svemu bi tome, samo kad bi se neko ozbiljno potrudio, mogla da se napiše čitava knjiga. Spomenuću vam samo jednu zabilješku, koju sam zapamtio od reči do reči. Moja je devojčica dakle zapisala: “Ako umrem mlada, od ovoga zla, koga se neću i ne mogu osloboditi, volela bih, da me tata sahrani u domovini, u selu, u kome se on rodio, na groblju, na kome počivaju svi njegovi preci i na kome će verujem i on jednoga dana, naći svoje poslednje počivalište.” Siroto je dete razumelo, da sam je ja zaista voleo, pa je želelo, da makar posle smrti budemo zajedno i da tako na neki način, nadoknadimo propušteno. Shvatio sam veoma ozbiljno ovu želju, moga jedinog deteta. Smesta sam otputovao za Minhen, sredio sve formalnosti i uputio u domovinu kovčeg, sa posmrtnim ostacima moje kćeri. Ona sad dakle putuje u istom pravcu, u kome i ja. Kad stigne na odredište, preuzeću kovčeg, u kome počiva jedino bogatstvo, koje sam ikad imao i ispuniću želju, svoga nesrećnog deteta. To je jedino, što još mogu da učinim za nju. Za mene niko ne može učiniti ni toliko. Ja više nikoga nemam, na ovome, ne baš odveć vrednom svetu. Nemam štono reć, ni kučeta, ni mačeta. Ni u meni samom nema više ničega. Čak su i sva moja osećanja mrtva. Ja više ni bol ne osećam. U meni živi još samo gorak ukus izgubljenosti, uzaludnosti i propasti, samo svest, o jednom promašenom, uzalud prohujalom životu, jednog posvemašnjeg gubitnika. Ja sam duševno već mrtav čovek, a zloćudna izraslina, što se nalazi u mome telu, postepeno, a neumitno rastače i ubija to telo, razašiljući svuda po njemu otrovne ćelije boli, muke i nezaustavljivog propadanja. Ali ja neću mirno čekati kraj. Neću čekati, da bolest učini svoje. Ja ću svoj kraj ubrzati i svako, ko me poznaje, moćiće da kaže. Eto čoveka, koga je tokom celog, njegovog života sudbina nemilosrdno šibala, no koji je imao dovoljno snage, da poslednji udarac zada sam sebi, svojom sopstvenom rukom. Kad je čovek proživeo život srećno i uspešno, kad je doživeo, da vidi svoju decu sređenu, zbrinutu i zadovoljnu, kad oko sebe može da gleda lica svojih najmilijih, umrijeti je i tada teško i čovek nastoji, da neminovni čas napuštanja ovoga sveta, što je moguće duže odgađa. Kad taj neizbežni čas ipak dođe, čovek može da umre zadovoljan i s osećanjem ispunjenosti. S druge pak strane, kad čovek ostane sam na svetu, bez igde ikoga i bez igde ičega, kad mu se ospu i iskopne nadanja, kad mu i snovi umru, živeti se više ne isplati, jer život postaje bol i patnja, dok smrt predstavlja mir i zaborav, pa prema tome i izbavljenje. Neko je negde rekao, da budala živi dok mora, a pametan čovek dok hoće. Možda je to rečeno brzopleto, u naletu očajanja ili cinizma. Čovek, koji je bar donekle uspeo u životu, morao bi ustvari svoj život da odživi do kraja, do trenutka, kad mu poslednji čas dođe sam od sebe. Čovek naprotiv, čiji je život bio samo niz nesreća, treba taj i takav život da okonča, čim postane svestan njegove uzaludnosti i ništavnosti. Kad mu umru snovi, kad u njemu zamre i poslednji zračak nade, trebalo bi, da čovek sam, sopstvenom rukom, zaklopi knjigu svoga života. Smrću nade i čovekove sposobnosti da sanjari, umire i ljudska duša, a živeti bez duše, bilo bi nedostojanstveno. Bio bi to, usuđujem se reći, čist kukavičluk.

   vi ste gospodine, noćas odigrali ulogu moga ispovednika. Ja sam vam, ni sam ne bih tačno znao da kažem zbog čega, namenio tu ulogu i vi ste je prihvatili. Ja sam vam na tome duboko zahvalan. Vi mi niste mogli pomoći, jer to naprosto niko ne bi mogao. Pa ipak ste mnogo učinili za mene. Slušali ste priču, o jednom uzaludnom životu, o jednom nesrećnom čoveku, nevoljniku i gubitniku, koji je tokom čitavog svoga veka, trpeo udarce sudbine. Strpljivo ste saslušali priču čoveka, koji je u partiji šaha, što ju je igrao sa sopstvenom sudbinom, doveden u bezizlazan položaj, pa mu sada ne ostaje drugo, do ili da fanatično igra do kraja, ili da dostojanstveno i muški prizna poraz i preda partiju. Siguran sam, da ćete posle svega što ste čuli, ako do vas slučajno dopre odjek moga poslednjeg čina, i vi biti među onima, što će reći. Eto čoveka, gubitnika i mučenika, koga je sudbina nemilosrdno šibala, no koji joj je uskratio zadovoljstvo, da mu zada i poslednji udarac.

                                                       16

   Pri tavanici restorana nešto škljocnu, što je bio znak, da je zvučnik uključen. Unjkav ženski glas, poče da najavljuje: ”Pažnja, pažnja! Ulaz u motorni vlak. Vrapcana, Privlaka, Otok, Spačva, Vrbanja, Drenovci, Gunja, Brčko. Vlak stoji, na prvom peronu, prvom kolosijeku. Polazi, u pet sati i trideset minuta.” “Najavljuju naš voz”, reče Miloš Dragišić. Obojica ustadoše, kao na komandu. voz je, kako je bilo i najavljeno, bio postavljen na prvom peronu, odmah pred restoranom. Usled gužve, koja je na ovoj relaciji bila gotovo uobičajena, sagovornici se razdvojiše. Uspelo im je, da nađu slobodna mesta u istom vagonu, ali na sasvim suprotnim krajevima. od njihova daljnjeg razgovora, nije moglo biti ništa. Dragišiću je bilo žao, što ne sedi blizu nepoznatog, čiju je životnu priču, slušao celu noć. Možda bi mogao, da ga još nešto upita. Možda bi mogao, da mu uputi koju utešnu reč. Očas postade svestan besmislenosti ovih svojih misli. Šta bi još mogao da upita, svoga noćašnjeg sagovornika? Kakvu bi tek utešnu reč mogao da uputi čoveku, koji je čitavog života trpeo udarce sudbine, kome se desilo sve najgore, što ljudskom biću može da se desi. Šta bi još mogao da kaže gubitniku, koji više nema šta da izgubi, čoveku, čiji su, kako on sam reče, i snovi umrli. Ne, tu zaista nema više šta da se kaže. Odjedared oseti olakšanje i bi mu drago, što se u gužvi odvojio, od svoga noćašnjeg sagovornika.

   Stanice su se nizale. Voz se zaustavljao i ponovo polazio. Eto, već prođoše i Drenovce, šestu stanicu na ovoj pruzi. Točkovi voza zastrugaše zaustavljajući se. Gunja, sedma i poslednja stanica pred Brčkom, odredistem ovoga voza. Miloš Dragišić, uputi se prema izlazu iz vagona. Uvek je tako činio. Voleo je, da zaustavljanje voza, u stanici, koja mu beše cilj, dočeka kraj samih vrata. Nekakve čudne bojazni, da bi voz mogao da krene dalje, pre no što njemu uspe da siđe, nikad se nije posve oslobodio. Voz je još više usporio. Uskoro će da se zaustavi. Dragišić u prolazu mahne čoveku, što je sedeo kraj samog izlaza iz vagona. Visoki, mršavi, mrtvački bledi čovek, njegov noćašnji drug i sagovornik, prijateljski mu odmahnu na pozdrav. Poslednji trzaj i voz se zaustavi. Dragišić iskoči na pošljunčanu stazu, male, železničke stanice, mesta u kome je odrastao. Pozdravilo ga je prekrasno, letnje jutro, što beše već osvojilo.

                                                           Epilog

Gostionica ”Kod starog jasena”, nalazila se na periferiji grada i bila je prijatno hladovita. Sala je bila gotovo prazna. Samo su za jednim stolom, sedela dva sredovečna seljaka, zalivajući obilato šljivovicom nekakav posao, očito okončan na korist i zadovoljstvo obojice. Gostioničar, Ostoja Ristanović, čovek pedesetih godina, srednjeg rasta, ali krupan i plećat, sređivao je nešto iza šanka. Pokreti su mu, usprkos temeljnu stasu i impozantnoj, telesnoj težini, bili gipki i energični. Jedna je muva zunzara, besomučno udarala o prozorsko staklo, uzalud pokušavajući, da iz ove, hladovite prostorije, izleti u široko, suncem obasjano prostranstvo. Profesor Miloš Dragišić, uđe u gostionu, u želji, da se osveži hladnim pivom. Već je od pre tri dana u zavičaju. Čitavo je jutro lutao gradom obilazeći mesta, što su u njemu budila najrazličitije uspomene. Osetio je jaku žeđ. Jedno će mu pivo zaista prijati. Seo je za sto i pozvao konobara: “Jedno pivo molim!” Sopstveni mu glas zazvuča nekako umorno, gotovo skrhano. “Odmah”, zabrunda gostioničar Ostoja. Dragišićev pogled pade na nekakve novine, što ih je očito zaboravio neko od gostiju. Uze novine. Bio je to regionalni list, koji je on veoma retko čitao. U oči mu pade naslov.

                        Samoubistvo na seoskom groblju!

   Dragišić poče da čita.

   Juče, jedanaestog jula, u šesnaest časova i dvadeset minuta, na seoskom groblju, u selu Gornji Dubalj, izvršio je samoubistvo Janko Maksimović, pokojnog Alekse, star četrdeset i pet godina. Nakon što je sahranjena njegova jedina kći, tragično i neočekivano preminula u Saveznoj Republici Nemačkoj, u dvadeset i trećoj godini života, počinio je samoubistvo i nesrećni otac, pucajući sam sebi u desnu slepoočnicu, iz pištolja c. z. kalibra devet milimetara, poznatog kao velika devetka. Maksimović je rođen u selu Gornji Dubalj, ali je odrastao u Rijeci. Po zanimanju je bio pomorac i godinama je plovio na stranim brodovima. U pokojnika je nađeno oproštajno pismo, u kome tvrdi, da diže ruku na sebe, jer je on čovek, koji je sve izgubio, koji usto boluje od neizlečive bolesti, pa se stoga odlučio na čin, kojim će prekinuti život, koji je ionako lišen svakog smisla. Mesnoj zajednici Gornji Dubalj, Maksimović je ostavio novac za podmirenje troškova njegova pogreba. Ostatak svoje poprilične imovine u novcu, pokojnik je zaveštao svojim rođakinjama u Rijeci, kćerkama ujaka, koji ga je othranio i u čijoj je porodici odrastao, pošto je rano ostao bez roditelja.

   Dragišić odloži novine. Iz grudi mu se ote dubok uzdah. Nije bilo nikakve sumnje. Bio je to nepoznati, njegov slučajni sagovornik, koji mu je neke noći, na železničkoj stanici u Vinkovcima, dok su zajedno čekali voz, ispričao svoju, životnu priču. Kako je ono rekao nesrećnik, upita se u mislima Dragišić. Da li ste ikad pomislili, da bi se o životu malog, običnog čoveka, koga ste slučajno u prolazu okrznuli ramenom” mogao napisati zanimljiv roman ili snimiti uzbudljiv film? Tačno, to je potpuno tačno. Bolji spisatelj od svih književnih genija, jeste život sam, a mali, obični ljudi, na kakve se najčešće i ne osvrćemo, neretko su snažniji, kompleksniji i upečatljiviji, od najboljih likova, stvorenih ljudskom maštom i opisanim u romanima. Šta je ono još rekao nepoznati? Dokle god ima čemu da se raduje, dok god u njemu živi nada, čovek i sam ima zašto da živi. Kad mu se ospu i iskopne nadanja, kad više nema šta da izgubi, kad mu i snovi umru, živeti se više ne isplati i dostojanstven čovek, treba da preda partiju, u kojoj se, igrajući šah sa sopstvenom sudbinom, našao u bezizlaznom položaju.

   Dragišić se odjednom oseti nekako tužnim i bezvoljnim. na brzinu popi svoje pivo, plati, napusti gostionicu i nađe se na ulici, u jari julskog prepodneva.